Sećam se ritma kraja u kome smo odrasli. Dok je Milošević govorio, baba, mama i ja stajali smo na prozoru i lupali varjačama u šerpe. Jednom me je učitelj lično dopratio kući. Živimo u gostinskoj kući Slobodnog univerziteta sa naučnicima iz celog sveta. Po očevoj liniji sam četvrta generacija pravnika, po majčinoj treća. Na ulici sam i kao građanin, i kao advokat.

Kada se vraćam detinjstvu, prvo mi naviru kadrovi veselih roditelja u kući moje pokojne babe Nade – mog omiljenog motiva za akvarel. Većina mojih dečjih radova bila je njen lik, a uz roditelje, ona je imala ključnu ulogu u mom odrastanju i vaspitanju.

***

Sećam se ritma kraja u kome smo odrasli. Igrali smo fudbal po sred ulice bez straha – nije bilo vozila usled manjka benzina. Kad je bilo ružno vreme, skupljali smo se kod nas, jer je tata imao kompjuter i disketu sa igricom „Aladin “ sa nekoliko pikselastih scena u boji, to je bio naš vrhunac sreće i fascinacije.

***

Moj prvi susret sa pravom je možda bio sa nekih 5 godina, kada je saobraćajna policija zaustavila očev auto. Saopštavaju mu da je prošao na žuto svetlo, on negira, a ja dobacujem: “prošao je na žuto svetlo, video sam!”. Moja namera verovatno nije bila cinkaroška, već tačan opis događaja i činjenica.

***

Komšijsko druženje je bilo svakodnevica, a tatini zvučnici svako veče glasniji od Dnevnika na RTS-u. Dok je Milošević govorio, baba, mama i ja stajali smo na prozoru i lupali varjačama u šerpe. Nisam razumeo politiku, ali sam razumeo ritam pobune. Tada sam zavoleo „Mesečinu“, kao i Bijelo dugme, Lake pingvine i Duran Duran, koje je tata puštao tako glasno da sam imao utisak da se trese čitava trinaestospratnica.

***

Prvi razred (1997.) u OŠ „Svetozar Marković“ obeležio mi je učitelj Danilo Gligorić. Večno nasmejan, duhovit i strpljiv prema nama klincima. Redovno bismo pomerili klupe uza zid, pustio bi muziku i delio nas u parove da naučimo da plešemo. Od njega smo, pored školskog programa, naučili osnovnu stvar: kako zajedništvo, solidarnost i pravednost izgledaju u praksi.

***

Jednom me je učitelj lično dopratio kući. Dvojica nepoznatih predstavili su se u školi kao „moji rođaci“ i došli da me preuzmu. Danilo je prepoznao opasnost, odvažno me je uzeo za ruku i odveo kući. Kako su mi kasnije objasnili to je mogla biti UDBA ili radikali – nije ni bitno, jer su roditelji otvoreno iskazivali svoje političko mišljenje i nezadovoljstvo.

***

Godinu 1998. pamtim kao radosnu, uprkos svemu. Oboje roditelja su, zbog čistke na univerzitetima, dobili otkaz na Pravnom fakultetu – i odjednom su imali više vremena za žmurke, crtanje i beskrajne priče. Bio je to retko dug porodični odmor usred haosa i sankcija.

***

U februaru 1999. roditelji odlučuju da krenemo u Budimpeštu, preko manjeg graničnog prelaza jer, kako kasnije saznajem, bilo je najavljeno njihovo hapšenje za vreme očekivanog bombardovanje, pa je to trebalo preduhitriti.

***

Posle kratkog boravka krećemo dalje u tatinim starim Sunbeamom iz 1974. Mama me u vožnji uči prve brojeve i reči nemačkog. Stižemo u Sarbriken – moj rodni grad.

***
Drugo polugodište drugog razreda pohađam u drvenoj školi sa tri prostorije. Tamo sam, pored matematike i jezika, naučio da sadim i gajim krompir – pa smo se takmičili koje odeljenje može da napravi bolje jelo od krompira.

***

Jedne večeri domaćini iz podruma donese televizor koji inače ne koriste. Uključuju vesti i mama koja nije bila laka na suze počinje da plače – bombe padaju na Beograd. To je bio jedan od mojih prvih susret sa daljinom koja boli i brigom za babu.

***

Sledeće godine selimo se u Berlin. Živimo u gostinskoj kući Slobodnog univerziteta, sa naučnicima iz celog sveta. Sa čuđenjem primećujem da moji vršnjaci u četvrtom razredu ne znaju ko je Hitler, a u našem domu bio je simbol zla koji se pominje kao opomena.

***

© Danas