Imao sam udobno detinjstvo. Oca čiji su saveti oblikovali moj sveukupan, posebno etički pogled na svet, majku koja mi je pružala oplemenjujuću ljubav. To su konstante, sve ostalo se dramatično menjalo.

Pamtim Beograd po kome su kirajdžije prodavale table leda i prve ćevape u životu koje mi je deda po majci doneo iz „Kikevca“ na koji se naslanjala njegova čuburska kuća. Danas nema ni „Kikevca“, ni dedine kuće.

***
Pamtim kako sam se kao đak prvak na Dedinju probijao kroz tunele snega koji su bili viši od mene. Tada sam u školi učio da je Jugoslavija zemlja kontinentalne klime sa izrazita četiri godišnja doba. Danas nema Jugoslavije, a proleće i jesen jedva da postoje.

***
Tokom škole sam, neobično, bio najdarovitiji za srpski i matematiku, a u gimnaziji je prevagnuo prirodni smer. Pasionirano sam rešavao matematičke zadatke iz ruskih zbirki pa sam toliko odmakao da bi mi profesor na početku godine zaključivao peticu i isterivao sa dva časa pismenog da ne bi drugima dodavao ceduljice. Tako sam se, nekako po inerciji, odlučio da upišem Mašinski fakultet.

***
Verovatno u svačijem životu postoji neki prelomni momenat, a meni se dogodio posle prve godine studija. Pred kraj junskog roka, kada sam u indeksu već imao položene sve najvažnije ispite, pozvao me otac i upitao: Da li bi da menjaš fakultet?

***

Bio sam zatečen, ali sam u dubini duše naslućivao da tu nešto ima. Otac mi je objasnio. Upisao si najtehničkiji od svih tehničkih fakulteta što smanjuje verovatnoću rada u nekom institutu, a povećava mogućnost da završiš u nekoj fabrici. Ustajanje u pet. Prsti umazani kolomašću. Odrastao si u sasvim drugim uslovima. Da li si na to spreman?

***
Odlučio sam se za političke nauke, ali pridodao i ekonomiju, opet na očev savet. Sa politikom se nikada ne zna. Dobro je da u životu imaš barem neki zanat. Knjigovođe. Tako sam se obreo u novom svetu koji mi je po svemu prijao. Od toga da ne moram u cik zore da idem na vežbe, do kurikuluma koji se uklapao u milje visoko politizirane porodice u kome sam odrastao. Posebno interesovanja za spoljnu politiku koje pamtim još od vremena kada sam slušao vesti Radio Beograda o kubanskoj raketnoj krizi 1962. Na ekonomiji sam uzeo smer spoljne trgovine.

***
Nisam imao jasne planove za budućnost, ali sam pretpostavljao da ću da završim u nekoj od titanskih firmi tog vremena, recimo „Geneksu“. Onda mi je otac jednog dana pokazao oglas da „Politika“ traži pripravnike. Nisam dotle razmišljao o novinarstvu i ne pripadam onoj grupi entuzijasta koji su žurnalističku karijeru gradili od studentskih i omladinskih listova, ali sam se prijavio. Izgubio sam čitavo leto. Isplatilo se. Od velike grupe u stalni radni odnos 1. oktobra 1972. primljeno je nas šestoro, sedmoro.

***
Otvoreno je novo poglavlje života koje će mi omogućiti da vidim više od 110 država sveta, da pet godina živim u Kairu i četiri u Rimu, da intervjuišem i sretnem velike svetske državnike, da obilazim raskošne palate ali i da tumaram po zabitima gladi, prašine, blata, mirisa urina i ustajalog đubreta.

***
Da sve do skora ne propuštam ni jedan od ratova na Bliskom istoku, području koje je ostalo moja prva ljubav kao i Potkontinent koji me je uvek mnogo više impresionirao od onoga što zovem Koka-Kola civilizacijom.

***
Karijera će se formalno okončati kada sam 2015. otišao u penziju kao jedini koji je........

© Danas