Prva sećanja su na rana jutra u maloj sobi na Novom Beogradu * Sa starog radio lampaša čuje se tiha muzika * Majka mi je bila veliki oslonac u životu * Od razglasa pravim radijski program * Vreme sam provodio i u Teatru 13 * Studio B u koji sam došao '92. prvih nekoliko godina bio je u vlasništvu zaposlenih * Bila je to samo pusta želja

Sećanja su uglavnom varljiva. Ipak, ma kako i maglovita bila, povratkom u vreme kada smo se formirali i usvajali temeljne vrednosti, merila su za prilike u kojima danas živimo. Slike iz ranog detinjstva sve više mi naviru, posebno otkako sam, od pre dve godine, angažovan na televiziji N1.

***
Svakodnevno, odlazeći na posao, prolazim pored mesta na kome sam prvi put spoznao sebe i svet oko sebe. Idući ka Tošinom bunaru, bilo da je to Bulevarom Zorana Đinđića s jedne, ili auto-putem s druge strane, sa setom bacim pogled na stambeni blok između zgrade Uprave carine i Studentskog grada. Na tom prostoru nekada su se nalazile radničke barake. U jednoj takvoj, u Ulici narodne omladine 10, u sobičku tri sa dva, živeli smo moj otac, majka i ja.

***

To čak nije bilo ni kao u onoj pesmi koja će kasnije nastati – mala soba tri sa tri. Otac je sobicu, kao nužni smeštaj, dobio na korišćenje od građevinskog preduzeća Novi Beograd, u kome je radio kao fasader. Tek kasnije, pred moj polazak u osnovnu školu, s proleća 1970. godine, selimo se u Šumice. Posle šest skučenih, otvaraju se vrata dvorca od 34 kvadrata – nestvarno.

***
Ipak, prva sećanja su na rana jutra u maloj sobi na Novom Beogradu. Nozdrve mi golica miris kumanovske Drave, koju moj otac puši dok pije kafu i sprema se da krene na posao. Sa starog radio-lampaša čuje se tiha muzika, udarac o gong i prve jutarnje vesti.

***
Moj otac – tih, mudar i odmeren čovek imao je teško detinjstvo, rano je ostao bez roditelja. Iz Kaone, na sredokraći puta između Kraljeva i Guče, došao je posle rata. U Beogradu 1962. upoznaje se sa mojom majkom Smiljkom koja je te godine, krenuvši u nepoznato, napustila rodni Mrkonjić Grad. I posle samo nekoliko dana poznanstva, zvanično su otpočeli novi, zajednički život. Bio je to drugi brak moga oca.

***
Iz prvog imao je, takođe, sina, šest godina starijeg od mene. Nažalost, moj brat po ocu Miodrag bio je žrtva trovanja „zozovačom“ u Nišu 1998. godine, u kome je živeo. U trenutku kada mi je javljeno da je preminuo, nije se znao tačan uzrok smrti. Otišao sam na sahranu u Niš, bila je nedelja. Okupljenima je i tada služena rakija od koje su mnogi, konzumirajući je, zadobili trajne posledice po zdravlje. Ni u tom trenutku nije se znalo šta je uzrok smrti moga brata po ocu.

***
Sutradan po povratku u Beograd, BK televizija je objavila vest o otrovu iz boce koji je pokosio ljude u Nišu. Na sahrani sam, umesto ponuđene „zozovače“, a za pokoj duše moga brata, uzeo pivo. Kao da me je sam Bog pogledao. Istragom i kasnijim sudskim postupkom utvrđeno je da je rakija, koju je proizvodio Miroslav Živadinović, za dve godine u smrt odnela 43 ljudi, a pedeset šestoro ih je otrovano.

***
Majka mi je bila veliki oslonac u životu. Odlučna, smerna, prodorna, duhovita, večiti optimista. Čvrsto je držala kuću, od jednog dinara pravila dva, ipak, živelo se od jedne, i to očeve radničke plate. Nije se imalo mnogo, ali znam koliko se majka odricala i od svojih potreba, samo da ja ne bih zaostajao za drugom decom. Za more se nije imalo novca, ali sam zato svaki letnji raspust provodio u rodnom mestu........

© Danas