Da li laž, ili bolje rečeno onaj koji se služi lažima, ima ikakvu granicu, nekakvu lampicu koja se upali i zatreperi pred očima ili možda u glavi, kao kad vam na kontrolnoj tabli automobila zasvetli da ste pri kraju sa gorivom ili uljem, pa ako nastavite kao da se ništa ne događa neće biti dobro po automobil i posledično po vas.

Osim, naravno, ako niste taj automobile ukrali, pa vam je svejedno. Količina laži koje svakodnevno plasiraju prorežimski mediji, tabloidi i televizije sa nacionalnom frekvencijom i posebno laži u nastupima glavnokomandujućeg u ovoj antipredstavi stvarnosti, biće predmet mnogih studija od socioloških, političkih do psihijatrijskih, a postavlja i mnoga pitanja nama koji u uslovima svelaganja na to pristajemo, pa iako ne izgovaramo laži ipak vrlo često ne govorimo istinu.

Recimo, kad vladu i dalje zovemo vladom a premijera i dalje premijerom, a odavno nam je jasno da je premijer kao i svi ministri samo izvršilac volje jednog čoveka. Primera u kojoj se i nezavisna štampa prema stvarnosti odnosi ne izgovarajući istinu u ime političke korektnosti, ili već nečeg trećeg, ima nebrojeno.

Da li su primeri istinitog, ili tačnije, izveštavanja po pravilima profesije ili ne, ne znam, i da li tako mora, jedno je od pitanja vezanih za sveprisutnu laž. Postoji li, osim granice laganja, granica navikavanja........

© Danas