Tom Stopard (1937 – 2025) je dramu „Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi“ (1966) napisao sa dvadeset osam godina (a sa dvadeset šest jednočinku na kojoj ju je zasnovao).

Bio je visok, vitak, pričljiv, sa prodornim pogledom, vilicom Mika Džegera i posledičnom energijom šarmantnog „nadmenka“, „načitani ortak“ (posle završene srednje škole za decu iz dobro situiranih porodica nije upisao fakultet nego se zaposlio u jednim bristolskim novinama) i inovativni dramski pisac spreman da osvoji „swinging London“.

Sve to je bilo jako udaljeno od čehoslovačkog Zlina (Moravska, na granici sa Slovačkom) u kojem je rođen kao Tomaš Štrausler, sin doktora Eugena Štrauslera zaposlenog u bolnici uglavnom namenjenoj održavanju zdravlja radnika džinovske fabrike obuće Bata.

Neposredno pred okupaciju Čehoslovačke, rukovodstvo fabrike je svojim jevrejskim uposlenicima iz srednje klase omogućilo brzo bekstvo i porodica Štrausler je završila u Singapuru odakle će Tomaš sa majkom i bratom nastaviti ka Bombaju, pa zatim do Dardžilinga na severu Indije, a otac Eugen će ostati još neko vreme u Singapuru i umreti kada je jedan od poslednjih brodova za prevoz civila potopljen od strane japanske ratne avijacije.

Majka se udaje za britanskog majora, nova porodica – svi pod očuhovim prezimenom – se po zavšetku rata seli u Englesku, i Tomaš Štrausler postaje Tom Stopard, žitelj provincijskog ali i mitskog Notingema, dečak svesno nesvestan svog jevrejskog porekla koji ubrzo potpuno zaboravlja češki jezik.

Deluje kao proizvod „vikipedisanja“, ali prethodni podaci su izdvojeni iz BBC-jevog dokumentarnog filma „Tom Stoppard: A Charmed Life“ iz 2021. godine („Čarobni život“, u smislu da ga je nekakva viša sila posula čarobnim prahom i načinila srećnim).

Osnovna nit filma je analiza identiteta, kao i razloga iz kojih je decenijama bio „zatrpan“ ispod slojeva maski i života u trenutku, ispunjenog obavezama i uzbuđenjima (recimo, Stopard se ženio tri puta, i imao još pokoju dugačku vezu).

Urednik iz kulturne rubrike pomenutih novina i najbolji prijatelj iz te razvojne faze kaže: „Bio je izuzetan ‘social performer’“.

Takođe je, čini se, uživao u zvuku svog glasa dok dominira prostorijom pričajući na preciznom, buržoaskom engleskom jeziku.

Stopard u filmu, na temu očeve smrti veli: „Sećam se da su mi rekli da mi je otac mrtav i da nisam osetio ništa posebno. Neko sam ko ‘spušta roletne’ kada se pojavi nepoželjna informacija“.

Sledi dalji psihoanalitičarski raj, i saznajemo da Stopard skuplja prva izdanja knjiga, verovatno privučen izdankom iz kojeg su izrasle, te rami pisma velikih književnika („Pričinjava mi zadovoljstvo da saznam kakav je nečiji rukopis“).

Njegova radna prostorija je u neredu, sa svakakvim napuštenim pokušajima klasifikacije i organizacije.

A onda, tu je i drama „Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi“ u kojoj se sažimaju Šekspir kao baza engleskog identiteta i „Čekajući Godoa“ kao destruktivni napad evropske filozofije 20. veka na Aristotelova dramska........

© Danas