Kada sam u nedelju uveče, zauzet brojanjem listića na jednom biračkom mestu, začuo huku i buku sa ulice a potom i telefonom bio obavešten da je Vučić priznao poraz samo sat i po od zatvaranja birališta odmah sam posumnjao. A svakim danom sve više se utvrđujem u sumnji da je sa njim sklopljen sporazum posredstvom inostranog faktora: da prizna poraz i formalno preda vlast a da zauzvrat on lično i njegova najbliža okolina ne budu suočeni sa odgovorošću pa čak da i dalje nesmetano učestvuju u političkom životu Srbije. Katastrofa!

Uoči 15. marta prošle godine objavio sam tekst u Danasu kojim sam predlagao nešto prividno slično a opet suštinski drugačije: da se Vučiću i ostalima dodeli abolicija od krivične odgovornosti i da im se čak ne oduzima imovina ali da napuste Srbiju i da se više u nju ne vraćaju, da se raspuste SNS, SRS i SPS. Odmah sam rekao da bi to bila nepravda ali neminovnost kako ne bi zemlja potonula u građanski rat. I svi su vrisnuli: i jedni i drugi i treći.

Možda grešim ali čini mi se da je sada sklopljen sporazum o „smeni straže“ uz nastavak iste spoljne i unutrašnje politike: oni će se (privremeno) maknuti sa vlasti ali će ostati tu gde jesu, niko ih neće dirati i učestvovaće u političkom životu a mi ćemo (prividno) vladati.

Katastrofa! To je potpuno ista greška koja je počinjena Petog oktobra. Kako nije bilo „šestog oktobra“ tako neće biti ni „dvadeset šestog oktobra“. Ljudi u euforiji ne shvataju da će se oni, ukoliko se truli kompromisi nastave, vratiti za dve do tri godine i onda će biti škrgut zuba.

Stajao sam u blizini terase Gradske skupštine u sumrak tog 5. oktobra 2000. godine i slušao kako Vojislav Koštunica govori da mi nećemo ići na Dedinje već ostajemo ovde gde je Narodna skupština koja je suverena vlast. Mi hoćemo parlamentarizam i legalizam, sve fino po zakonu, moliću lepo.

Nešto kasnije sam se pešice, jer nije bilo prevoza i vladalo je opštenarodno veselje, „živela sloboda“ u centru (svaka sličnost je namerna), vraćao u iznajmljeni stan upravo u Tolstojevoj ulici. Bili smo godinama susedi Milošević i ja. Pun je bio Hajd park specijalaca pod šlemovima. Oni su bili za svaki slučaj tu. Dakle, sporazum je bio postignut, samo što je tada policija i vojska ušla u sporazum sa liderima DOS-a a Milošević je ispao........

© Danas