Navijanje je patnja koju do dna može da razume samo navijač. Autsajderima deluje efemerno, komično, kao što je meni delovala patnja prababe Rose kad je, sve brišući znojno lice i kršeći prste, pričala o nepravdi koja se iz večeri u veče nanosi Kasandri.

To što navijač zna kakva je patnja, ne znači da ume da je prigrli. Ja sam na solidnom putu – mnogo sam napredovao u poslednjih dvadeset godina, ali trebaće mi još dvadeset, ako je dolazak do cilja uopšte moguć.

Kao što samo najposvećeniji mogu meditacijom da prevaziđu gravitaciju i počnu da levitiraju, ali ne postoje dokazi da je iko uspeo.

Čitanje i poslednji dani

Čitanje i poslednji dani

Navijanje za Partizan je posebna patnja jer nema prokletijeg kluba. Duško Radović je rekao da navijati za Partizan nije uvek lako, ali je uvek lepo.

Vraga je lepo! Patnja, i ništa drugo jer, što bi kazao drugi Duško, Vujošević, pobede traju kao mački muž, a porazi se trajno ugnezde u želucu.

Partizan, recimo, ne može u Madridu da izgubi onako kako prežaljeni autsajderi obično gube – rano prime gol, onda još dva i svi sa čudnim olakšanjem, jer su bar bili lišeni drame, kažu: Pa da, to je to, ništa se tu ne može.

Ne! Partizan mora da prvo ispliva iz očaja, izjednači, promaši tri šanse, stekne igrača više… i onda primi dva gola nedostojna Opštinske lige Malo Crniće gde je vaš kolumnista svojevremeno bio istaknuti golgeter.

Ali, to nije ništa novo. To je kao kad 210 minuta ne daš gol Petržalki. Ili kad odigraš previše dobru odbranu pa Teodosić promaši ceo obruč, a bolje da ga je pogodio.

Novi sloj patnje za mene je došao prošle godine kad je otišao Željko........

© Danas