Nerežimski deo medijsko-političke čaršije pokazuje simptome blage pogubljenosti dok traje intermeco ili, na srpskom, mrcvarenje. Ono se sastoji u tome da režim oteže sa izborima i ne može da uguši proteste, a protesti sami ne mogu da sruše vlast niti da isposluju brze izbore.

Faza mrcvarenja nije faza mrtvila, naravno. Prvi među nama i njegovi priljupci u znoju lica svog sprovode čistke. LJude koji su im odani iz lenjosti, straha ili linije manjeg otpora menjaju lojalistima koji su odani iz fanatičnosti ili umešanosti u kriminal. Svakog dana nam isporučuju dokaze da može brže, jače, bolje, da je, onde gde nema skrupula, dno uvek pokretno. Za ljude u Severnoj Koreji i Iran je pojam slobode, a Belorusija oaza demokratije. Srbija još ima prostora za napredak.

To što je na drugoj strani (kritičkoj? opozicionoj? mislećoj?) opao tonus malo ko procenjuje kao tempiranje forme za izbore, kad god da ih bude. Uvek mora nešto da se priča, novine izlaze i jutarnji programi smatraju, pa je postalo en vogue biti pesimista. Kao što je, pre godinu dana, u modi bio neumereni optimizam (gotov je!).

Da pomenem samo ljude o čijim pisanijima i razmišljanjima imam visoko mišljenje: Đorđe Vukadinović gde god može upozorava da se režim stabilizovao, a da se druga strana uljuljkala. Milan St. Protić u Radaru piše da je rušenje vlasti skoro nezamislivo, a rušenje sistema potpuno nemoguće. Stvar je takoreći propala.

Čaršija je potpala pod uticaj viška dešavanja na koji je navikla. Ako tempo malo opadne, to nema uticaj na tempo smatranja. Čim nema više trista hiljada ljudi na ulici, odmah se pale alarmi. Traže se greške studenata, a........

© Danas