Odluka predsednika Republike Hrvatske Zorana Milanovića da spreči dolazak Aleksandra Vučića u Hrvatsku i otkaže Samit Brdo-Brioni predstavlja svojevrsnu i snažnu sankciju srpskom lideru. Ovom odlukom, a posle američkog, isključen je i iz regionalnog proevropskog društva. Sada već možemo da govorimo o procesu, a ne samo o izolovanim akcijama, poput one kada je Danska prekinula finansijska davanja Vladi Srbije i preusmerila ih nevladinom i prodemokratskom sektoru.

Boli udarac preko Atlantika, ali i ovaj od suseda, koji istovremeno predstavlja novi ekser u kovčeg providne i lažne namere Vučića da se integriše u evropsko društvo. To je radio do sada iz skrivenih namera – prvo da sakrije svoje pravo lice, a zatim i da zavuče lepljive prste u evropske razvojne fondove. On ih je od početka zamišljao i projektovao kao fondove za lično bogaćenje svoje porodice i kaste. Dugo je uspevao da se prenemaže, zavarava i predstavlja kao „spomenik stabilokratije“.

Naravno da on nikada nije bio krajišnik – čuvar donjih granica Evrope od Osmanlija, ili „zaštitnik“ Beča. Svoju ulogu je video u tome da, plaćen evropskim fondovima i kreditima koje će vraćati naša deca, obezbedi sebi diktatorsku poziciju i tvrđavu punu novca i dragocenosti, dovoljnu za ambicije nove kriminalne kaste. Za njega starogrčka izreka „panta rei“ (sve se menja) ima opasnu poruku. Za njega važi isključivo „cogito ergo sum“, izjava Renea Dekarta, francuskog filozofa – „mislim, dakle postojim“. U njegovom prevodu: pa šta, ja mogu........

© Danas