Dan 1. Prvo jutrenje, 25. 7. 2025.

Beleženje dnevnih događaja oduvek je za mene bio pokušaj da uhvatim život u mrežu prolaznosti. To je bio moj način da ga otrgnem iz zagrljaja zaborava, da sačuvam bar delić realnosti, kako bismo jednog dana mogli nekome da posvedočimo: to smo bili mi, i to se zaista dogodilo.

Ali ta mreža kojom pokušavamo da uhvatimo život, neretko bude suviše propusna. U njoj ostane i ono što nismo želeli da zabeležimo. Naše opažanje stvarnosti često nije ništa drugo do tkanje od emocija, trenutnog raspoloženja ili neraspoloženja. Sklona sam da verujem da objektivna stvarnost ne postoji izvan naše lične projekcije i doživljaja.

Ono što sada doživljavam – ili možda preživljavam – želim da podelim sa budućim generacijama studenata, sa kolegama po duhu i stavu.

Dan 2. Dan kada sam vam tražila oproštaj, 26. 7. 2025.

Dragi studenti, osećam snažnu potrebu da vam se izvinim. Izvinjavam se zbog nesposobnosti i mlakosti svoje i mnogih drugih generacija, zbog stvarnosti koju vam ostavljamo u nasleđe. Tražim oproštaj što smo dozvolili da vas gaze, prebijaju, lome vam vilice, privode i saslušavaju neki besprizorni likovi, uniformisani zlom i neljudskom potrebom da unište svaki trag razuma i dostojanstva.

Izvinjavam se što smo nemo posmatrali kako se ruši obrazovanje, kako nestaje kritička misao, kako se gasi prosvetiteljski duh pod čizmom onih koji nikada nisu u potpunosti evoluirali. Onima koji imaju samo obličje čoveka, a iznutra su zarobljeni mržnjom, zato što nisu uspeli da se socijalizuju, da postanu humana bića.

Oprostite i meni lično, što nismo mogli da odbranimo rektora, prorektore, profesore – ljude koje režim pokušava da zastraši i unizi. Taj isti režim koji od države pravi prćiju svojih neiživljenih nagona, udara najniže na ono najviše – na pamet, um i dostojanstvo jednog društva. Ovo ni Bog ne prašta, a sigurna sam – nećete ni vi.

Ne želim da o ovome ostanu samo video-zapisi, kao trag da se jednom, na krvavom Balkanu, u jednoj zemlji u kojoj se duh seljaka meša sa žudnjom za prosvećenošću, uništavala pamet, čast i jedan rektorat. Zbog toga pišem. Zabeleženo je – kroz moju prizmu, iz mog ugla, iz bola i neverice, scene privođenja profesora, studenata i đaka.

INTERVJU Dekanka Natalija Jovanović o vidovdanskom protestu: Ako bude represije, otpor naroda će postati veći

Ridam iz sveg glasa. U meni se bore misli: ovo ne može biti stvarno. A ipak jeste. I to u zemlji Dositeja, u zemlji streljanih đaka i profesora u Kragujevcu, u zemlji u kojoj su studenti i učenici ginuli na frontovima, da bi mi danas slavili prostakluk, primitivizam, glupost, zatucanost i zlo – i za to dodeljivali ordenje.

Dan 3. Drug Jovo, 27. 7.........

© Danas