I posle najvećeg protestnog skupa protiv vlasti u istoriji, Srbi se, kao i uvek i kao u svemu, dele. Ovoga puta na one koji bespogovorno stoje uz Studente i maturante među koje spada i autor ovog teksta, i one koji traže zrno mraka i u svakom zrnu sunca, koji se u vidu Studentskog pokreta ponovo rađa u Srbiji.

„Salonski“ dušebrižnici i kibiceri kao i politički komentatori na mrežama, u studentske proteste gledaju očima svog iskustva i svog poimanja stvarnosti. Uporno žele da tu prepametnu mladost Srbije uprepodobe na nivo života sopstvene pameti koja je vekovima daleko od nivoa života i pameti na koji se naša akademska mladost uspinje. Studenti neće tegobu života koju smo mi uspostavili po pravilima naše društvene prakse.

Čak i oni, koji su sa mnom proveli pola života u protestima protiv vlasti, valjda iz straha da im preostalo vreme kratkih života ne prođe u totalitarizmu, očekuju da Studenti uklone sa vlasti epsko zlo koje je zarobilo državu. Kao da su Studenti teroristička organizacija koja sve naše frustracije rešava po kratkom postupku.

„Okupili smo se u ovolikom broju, a ništa se nije dogodilo“ – kaže moj dugogodišnji saborac, a iz mora komentara razočaranih „salonskih“ kibicera na društvenim mrežama, citiraću jedan baš karakterističan.

„Po svemu viđenom, ni sistem ni režim nisu ugroženi. Sve je bilo pod savršenom kontrolom. Pink, Informer i ostali su pravili priče kako su u opasnosti studenti u Pionirskom parku, koji „žele da uče“. Sa druge strane, puno parola, velikih reči, ali suštinski, nema ko da povede ljude. Sve je to lepo – protestni turizam, performansi i ostala koreografija, ali mi se i dalje vrtimo ukrug i Vučić nam je i dalje na vlasti“ – kraj citata.

Zar to nije odraz tegobnosti naših života kad........

© Danas