„RTS je od javnog servisa postao dementni dobošar neprekidne funkcionerske kampanje SNS-a koji uvek zaostaje i kasni. Da je kojim slučajem Dragan Bujošević na istom položaju u Japanu, odavno bi izvršio harakiri“.

Ova izjava ne stiže iz seta aktuelnih, studentskih protesta već je pre šest godina izgovorio profesor Čedomir Antić. Javni servis nije ustuknuo, nastavio je da „dobošari“, Srbija je za neke još uvek do Tokija, dok – Bogu hvala – prvi čovek RTS nije krenuo Mišiminim putem.

Posle upada dela opozicije i demonstranata u zgradu RTS-a profesor Antić je tražio da se Javni servis hitno oslobodi režimskih stega, da predsednik, premijerka podnesu ostavke i da se uspostavi Vlada nacionalnog spasa sa mandatom da sprovede poštene izbore pod međunarodnom kontrolom. Nekadašnji vođa studentskih protesta danas smatra „da je takva vlada u ovom trenutku nemoguća, a ako bi to bila, svakako bi bila štetna po srpsku državu“.

Generalni direktor RTS-a bio je povod da se 2015. pera lati i Ivan Tasovac, ministar kulture i informisanja: „Računam da za slučaj Dragana Bujoševića možemo da zahvalimo našoj demokratskoj tragediji, pardon, tradiciji. Ona nam omogućava da direktor RTS-a, preduzeća sa više od tri hiljade zaposlenih, bude novinar sa potisnutom ambicijom da, u stvari, bude političar“. Kraću javnu prepisku na relaciji Takovska-Vlajkovićeva tadašnji ministar zaključuje: „Ostaje pitanje, na koje niste odgovorili. Šta ćete vi da uradite? I šta ćete uraditi ako se ustanovi da niste sposobni da uradite „?

Politika sa malim slovom

Bujošević se pokazao sposobnim. Dobio je drugi mandat. Javnost je po svemu sudeći imala preterana očekivanja pa je cenjeni, opozicioni novinar (p)ostao najnapadaniji direktor RTS. Ni Dragoljub Ljalja Milanović nije bio pod tolikom baražnom vatrom iako je verovatno i on smatrao da je „neutralan“. Bujoševića napadaju i režimske novine simulirajući nezadovljstvo naprednjaka njegovim radom, čija se karijera u spektru boja kretala od žute („žuti Bujke“) do crne („Crni Bujke, šta uradi od RTS-a“). Neposredno pred NATO bombardovanje Srbije saradnju mu otkazuje Slavko Ćuruvija – tvrde u novinarskim krugovima. Ćuruvija je nedugo zatim 11. aprila 1999. ubijen, Evropljanin prestaje da izlazi, dok je poslednji broj Dnevnog telegrafa objavljen na sam dan bombardovanja 24. marta.

Politika – s malim slovom – međutim davala je vetar u leđa karijeri poštovanog novinara, dok su kolege u njegovim glodurskim ambicijama prednost davale drugim kandidatima. Tako je redakcija NIN-a birajući glavnog urednika to mesto poverila ne Bujoševiću već Slobodanu Reljiću. Nedugo zatim trka i za mesto glavnog i odgovornog urednika Politike. Na startnoj poziciji Bujošević. Pored njega Milan Mišić, novinar, dopisnik, urednik i prvi postoktobarski........

© Danas