Osamdesete godine prošlog veka, osnovna škola. Tridesetak đaka u razredu. Već u tom starosnom dobu, jasno smo razlikovali uspešne od neuspešnih đaka. Bilo je sramota biti loš đak.

Takvi su bežali u zadnje klupe osećajući još tada svoju „posebnost“. Druženje sa njima nije bilo previše poželjno. Tadašnji sistem, kakav god iz današnje perspektive izgledao, nije ih „bodrio“ i gurao u prvi plan. Nešto kasnije, to se promenilo. Reč „sramota“ je gotovo neopaženo iščilela iz naše svakodnevice. Odlični đaci su doslovno preko noći postali „štreberi“, neko ko nije dovoljno „kul“, a njihov trud i rad se počeo nipodaštavati, sve dok u završnoj fazi nije postao predmet opšteg podsmeha.

Tako su oni iz srednjih redova učionice, počeli polako da uviđaju da taj prvi red i nije više tako privlačan jer je postalo jasno da su trud i rad postali uzaludni u ovom društvu. Zašto učiti i raditi kada je postalo očigledno da se tako nešto „ne isplati“ u bilo kom smislu. Postoji zabluda da su devedesete bile najgore za vredne đake – ne, to je bila samo tranzicija u kojoj je društvo iz poslednjih klupa najpre privuklo one iz središnjeg dela učionice, a potom zadalo ozbiljan udarac onima u prvim redovima.

Slikovito prikazano, to bi ovako izgledalo: najpre je Goran iz poslednjeg reda, do tada ponavljač i neradnik, odjednom čudesno postao privlačni buntovnik, pa je, valjda, tom transformacijom u maniru Bananamena privukao Marka i Milicu iz srednjeg reda. Nismo ni trepnuli, a već smo bili u dekadama devedesetih i dvehiljaditih. Loši đaci su polako, ali sigurno postajali većina.

Društvo ih je, najpre stidljivo, a potom otvoreno, ohrabrivalo da ove vredne i obrazovanju sklone „čudake“ iz prvog reda prvo treba javno diskreditovati, a potom ismevati i omalovažavati na sva zvona.

Ali treba biti pošten: tada još uvek nismo imali gotov proizvod, tj. primerak ćacija kakvog danas znamo. Zašto? Zato što se regresivni evolutivni proces (poznat i kao degeneracija) stvaranja ćacija nastavio: pojedini iz prvog reda su počeli da sumnjaju u vrednosti u........

© Danas