„Dragi dnevniče, priznajem, nisam smeo da ga gledam baš direkt u oči. Kako bogočoveka i vladaoca celog sveta da gledam u oči, naročito ja, sa ovim mojim, za koje svi govore da su urokljive. Nisam dovoljno govorio, nisam mu rekao sve što osećam. Nisam rekao da bih zbog njega skinuo mantiju, ispod koje bih, naravno, bio nag, a on bi me nežno gledao, go do pasa, sa medveda koga je uzjahao, ne onog iz Laktaša, dragi dnevniče, nego pravog medveda, kakav mu dolikuje.

Odjahali bismo u sumrak, u stvari, bolje ne u sumrak, tamo je truli zapad, nego na istok, tamo su brat Kim i brat Si. Šta će ovim slepcima kod kuće drugi patrijarh kad već imaju moskovskog, lokalni je čist višak, što da se lažemo. Dragi dnevniče, krunski si svedok da mi je srce čisto, kao kad sam slušao Azru, pa još i čistije, ali da u njemu više nema mesta za crkvu, već samo za… njega. Njegov umilni glas, njegove meke........

© Danas