Stižem na prvu lokaciju, a u ćaci-škodi iza mene dolazi Drigi, sa još tri tikvana u crnim majicama sa Dražom. Udžerica na kraj Beograda, kakvoj se nisam nadao. Ker je u dvorištu, vezan. Laje. Zbog delikatnosti predstojećeg razgovora, pištolj mi je otkočen. Nosim maskirni šorts i košulju sa kosturskim glavama.

„Domaćine!“ dere se Drigi, drmajući letve na ogradi. „Domaćine!“

Iz kuće izlazi sjebani, mršavi lik mojih godina. Podočnjaci mu krase oči, ruke mu se tresu. Ker prestaje da laje.

„Šta je?“, pita nadrkano, za šta imam razumevanja.

„Dođi, dođi slobodno. Nećemo ti ništa“, nije uverljiv Drigi. Pored njega stoje njegova tri bilmeza, a iza njih ja, sa rancem o ramenu. Mršavi prilazi.

„Nemam šta s vama da pričam“, izgovara prkosno. Viđao sam taj pogled. Spreman je na mnogo toga, ali ne na sve.

© Danas