U zgradi Rajhstaga # U Srbiji izjave predsednika ne utiču na cenu nafte, ali utiču na sluđivanje javnosti # Napad na Arsenijevića govori da se ovde ne razmišlja o žrtvama # Baci novu kosku javnosti # Zašto Brisel pravi kompromis oko jedne od sopstvenih temeljnih vrednosti – nezavisnih regulatornih tela? # Kao da su prešli ulicu van pešačkog prelaza # Režimski huligani postali su deo mehanizma obračuna

Četvrtak, 9. jul 2026.

„Sleteli ste u Berlin. Temperatura je 22 stepena, sunčano“, izgovara stjuardesa po sletanju na Brandenburg, aerodrom koji nosi ime Vilija Branta.

Nemačka vlada je 2020. odlučila da aerodrom nazove po čoveku koji je, kao kancelar, 1970. godine u Varšavi kleknuo pred spomenikom žrtvama Holokausta i tim simboličnim gestom uputio nacionalno izvinjenje za zločine koje je nacistička Nemačka počinila tokom Drugog svetskog rata.

U Berlin sam došao na poziv Društva za jugoistočnu Evropu (SOG), kako bih u nemačkom parlamentu primio Nagradu za solidarnost, koja se dodeljuje novinarima iz jugoistočne Evrope.

Nalazim se u zgradi Rajhstaga. Upravo u onoj koja je zapaljena 27. februara 1933. godine. Nacisti su podmetnuli požar kako bi za njega optužili komuniste, što im je poslužilo kao savršen izgovor za uvođenje vanrednog stanja, ukidanje osnovnih građanskih prava i konačni prelazak iz demokratije u Hitlerovu diktaturu. Tome je prethodilo Hitlerovo ubeđivanje predsednika Paula fon Hindenburga da donese Dekret o požaru u Rajhstagu, kojim su suspendovane sloboda govora, sloboda štampe i pravo na okupljanje.

Kao i svaka diktatura, i Hitlerova je, koja je iznedrila najveće zločine u istoriji čovečanstva, počela ukidanjem slobode govora.

A ja sam sada upravo u Berlinu zbog slobode govora.

Nemačka je danas demokratska zemlja. Podržava slobodu medija i van svojih granica. Prema Indeksu slobode medija Reportera bez granica nalazi se na 14. mestu od 180 zemalja. Poređenja radi, Srbija je na 104. mestu.

Razlika od devedeset mesta govori mnogo, ali dovoljno je i površno pogledati nemačke televizijske kanale. U istom studiju sede predstavnici vlasti i opozicije. Nema kakofonije i svađe. Ima argumentovane debate. Voditelji postavljaju provokativna pitanja. Političari ne vređaju novinare ad hominem.

Znaju kakav odnos moraju da imaju prema medijima i da, čak i kada im nije prijatno, na pitanja moraju da odgovore bez spinova i ličnih obračuna. Bez kampanja protiv novinara i ugrožavanja njihove bezbednosti.

Deluje upravo onako kako bi to želeli i novinari u Srbiji.

Ali svi znaju da smo od te slike miljama daleko i da je ona iz godine u godinu sve udaljenija.

„Priznanje svim novinarima u Srbiji“: Igor Božić primio evropsku nagradu za novinarstvo u Berlinu

„Priznanje svim........

© Danas