Početkom šezdesetih godina prošlog veka na beogradsku književnu scenu stupila je generacija mladih, nadarenih pesnika. Jedan od izuzetnih predstavnika te generacije bio je Miodrag Miša Stanisavljević.

Njegova poezija, koju je ispisivao bezmalo pedeset godina, bez dileme, zauzima istaknuto mesto u srpskoj književnosti druge polovine XX veka.

Karakterišu je tri faze: lirska poezija sa primesama socijalnih i političkih motiva (1965-1980), istraživačka faza koja se ostvarivala u traženju novih izražajnih mogućnosti u jeziku i formi (1980-1989) i faza angažovane poezije kada je pesnik kao osetljiv seizmograf beležio sve potrese koji su duhovno i fizički unižavali i uništavali kako njega samoga, tako i narod kojem pripada (1989-2005).

Miša je pored poezije pisao filmsku kritiku i eseje, drame za decu i odrasle, političke tekstove i prevodio poeziju sa ruskog jezika.

Ubrzo posle pesnikove smrti među njegovim prijateljima javila se ideja da se sačini jedan zbornik sećanja na njega, kao i da se objave njegova sabrana dela (to se ostvarilo uz svesrdnu pomoć sociologa i urednika lista Republika Nebojše Popova).

Meni je pripalo u zadatak da priredim taj zbornik sećanja. Odmah sam prionuo na posao da prikupim što više svedočenja od njegovih nekadašnjih i malobrojnih sadašnjih prijatelja, kao i razna druga dokumenta koja će osvetliti ovu dragocenu i retku ličnost.

Na samom početku suočio sam se sa činjenicom da stvari ne idu baš lako.

Njegovi bivši prijatelji u prvom kontaktu su se rado odazvali pozivu, ali kako je vreme prolazilo, neki su počeli da se predomišljaju i povlače. Odustao sam od brojnih i neprijatnih podsećanja i zaključio da je verovatno problem u njima a ne u Stanisavljeviću.

Mislio sam da predložim da u knjizi Sećanja ostavimo nekoliko praznih stranica za njihove neposlate radove, ali znajući kako je Miša bio izuzetno štedljiv čovek, zaključio sam da se njemu to ne bi dopalo.

On nije voleo nikakvo rasipništvo, pa ne bi voleo čak ni nepotrebno trošenje hartije.

U svakom slučaju, osamnaest prispelih tekstova dovoljno osvetljavaju i pesnika i njegovo delo, a posebno mi je drago što se u ovom zborniku nalazi pesma pokojnog Milana Milišića sa posvetom Stanisavljeviću jer je u knjizi sličnoj ovoj, Hommage Milišiću, prisutna Mišina pesma posvećena tragično nastradalom dubrovačkom pesniku.

I sa ostalim stvarima vezanim za nastanak ove knjige išlo je takođe teško.

Iza pesnika ostalo je vrlo malo dokumenata, malo ili skoro ni malo sređene bibliografije, vrlo malo fotografija od kojih veliki procenat ne nosi datum nastanka, ime mesta i imena na fotografijama prisutnih ličnosti.

Sve se moralo prikupljati sa raznih strana. Raspitivao sam se kod nekadašnjih njegovih poznanika za ličnosti sa fotografija.

Morao sam, na primer, na osnovu pojedinih delova Mišine garderobe, recimo sakoa koji je nosio u jednom periodu, ili po brkovima koje je čas imao – čas brijao, da određujem godine nastanka nekih drugih fotografija itd.

Ali, nažalost, bilo je nemoguće ući u trag jednoj političkoj drami koja je govorila o kontoverznoj ličnosti, crnorukašu, komunisti i ko zna čemu još – Mustafi Golubiću.

Ovu dramu čitao sam u rukopisu negde početkom osamdesetih godina XX veka, nešto pre nastanka drame „Vođa“.

Nadam se da će jednog dana izgubljeni rukopis izroniti iz mraka.

Ipak, uz popriličan trud i dragocenu pomoć raznih saradnika, a pre svega Luke Stanisavljevića, pesnikovog sina, došao sam do konačnog sadržaja.

Želim da zahvalim svima koji su se odazvali svojim tekstovima o Miši, a književniku Vojislavu Doniću, koji je skenirao sve fotografije za knjigu, rekao sam: „Sećaš li se kada si na onoj novobeogradskoj pustari, gde je danas čuvena hala Limes, ‘ispalio’ jednu Mišinu strelu u žbunje? A samo da znaš koliko puta me je ukorio zbog te strele: Onaj mi tvoj izgubi strelu. Izgubi mi strelu onaj tvoj! I eto, ovim si se odužio.“

Ali, da li sam ja zadovoljan ovim što smo uradili?

Volim ono što je nekada a i kasnije pisao.

U pojedinim periodima bili smo veoma bliski i viđali smo se skoro svakodnevno.

Uzajamno smo se nazivali Čiča.

A ja sam ga još zvao i Miškec, Stanis, Stanislavski, a on mene Iki.

Pred kraj njegovog života nastojao sam da mu pomognem koliko sam mogao i koliko je on dopuštao.

Ali, ima jedna narodna izreka koja kaže: jedno ali devojci sreću kvari.

Naime, znajući da Miša u poslednjim danima svog života piše dnevnik, često sam se pitao šta li će zapisati o meni u tom rukopisu.

Napisao je: „…Nekoliko polu-prijatelja svraćali su isprva jedared, onda su prestali.“

Dakle, ja sam taj „polu-prijatelj“.

A nisam svraćao „jedared“.

Poznanici, kojima sam se požalio, razuveravali su me: „Pređi preko toga, bio je bolestan“ a Mišin sin, Luka, kazao mi je: „Vi ste njega dobro znali. Što se čudite. Ja vas molim da se na to ne osvrćete.“

I odlučio sam da se ne osvrćem: to je znak mog prijateljstva sa Mišom i ljubavi prema njegovom delu.

Pesnik se suprotstavljao svemu mračnom, povampirenom i podlom.

Čaršija za njega ne zna, a nema ga ni u oficijelnoj književnosti (koju su preplavili mediokriteti i klanovi, piskarala i nacionalni uvlakači, komunisti crkveni pevači, nastavljači epskog pevanja, unizitelji svetskih književnih dostignuća, svakovrsna ‘žgadija’ (Stanisavljevićev izraz), jer njegov disonantni glas ni malo se ne uklapa u biljurno ogledalo ‘uzornih’ nacionalnih mislilaca, profesionalnih i dežurnih rodoljuba.

Stanisavljević se iz dosade povukao u svojevrsnu osamu.

On se okrenuo sebi i svom duhu, u kojem je našao najboljeg sagovornika: napustio je društvo, prezreo nametnuto nacionalno dušebrižništvo i izrastao u najbriljantnijeg hroničara zla, pa što pesmama, što svojevrsnim zabeleškama i komentarima, iliti političkim zapisima, izvršava svoju individualnu misiju.

U svojoj fizičkoj izolaciji (dosadi) hrabro, i ne bez razloga, podvlačim: usamljenički i nezavisno (bez podrške, odnosno zaleđine bilo koje partije, bilo koje institucije, bilo kojeg klana, koji bi ga štitili), vodi bespoštednu, moralnu borbu, odupirući se stravičnoj opsadi duha.

On se zgražava nad masama i kolektivnim JA, jer opsada koja nas je zadesila verovatno nema premca po perfidnosti, podmuklosti i pobrkanosti raznoraznih interesa.

Književna kritika se ne osvrće na njegovo delo.

Skovali su opaku zaveru prećutkivanja, bagatelisanja, prezira, pa i pretnji.

Pa ako za nacionalnu stvar angažovanim književnim kritičarima ne odgovara poslednja Stanisavljevićeva pesnička faza, čudno je kako nisu primetili ni njegove pesničke istraživačke radove u zbirkama Ritmovi, Ritmovi I, II i Ritmovi III, nastalim osamdesetih godina XX veka.

Projekat „Istraživački program ‘Spirala’ sa ‘Manifestom br. 1’ i ‘Apendixom'“, predstavlja novinu u savremenoj srpskoj poeziji.

Stanisavljevićeva bogata leksika, originalne i neobične metafore, dubinska istraživanja u jeziku i smislu, nezadovoljstvo postignutim, traženje novih pesničkih rešenja i formi, zbilja govore o jednom predanom i visokoestetičnom pristupu pesništvu.

Kada sam pre 35-36 godina upoznao Stanisavljevića, bio je to pesnik lirske, ali ne i idilične poezije, pesnik one tanane lirike koja ima snažne porive u prirodi.

To su pesme koje se ne zaustavljaju samo na slikama.

One i u lirskoj formi ispisuju biografiju pesnika, odslikavaju njegov aktivni odnos prema svetu.

Pesnik je, recimo, u poslednjoj deceniji ispevao do groteske razorne stihove na politička zbivanja u Srbiji, ali vrednost tih stihova nije u ruganju događajima i ličnostima, već u nadasve sjajnom, modernom načinu pevanja.

Pitam se koliko je Miša kao pesnik prisutan u srpskoj književnosti.

Zamišljam moguću anketu koju je neko sproveo pre 6-7 godina posle Mišine smrti, pitajući studente filološkog fakulteta, pa ljude iz nekog instituta društvenih nauka, pa prolaznike na ulici, i, najzad, bibliotekare u nekoj biblioteci: “Ko je Miša Stanisavljević?“ i čujem skoro istovetan odgovor: “Ne znam”.

Miša Stanisavljević je za vrlo mali broj poznavalaca, kao i njegovih prijatelja, jedan od naših najtalentovanijih pesnika poslednje četvrtine XX veka.

Još od prvih radova objavljenih u Studentu i Vidicima bilo je jasno da se pojavio jedan autentičan stvaralački glas.

Ta autentičnost nije ga napustila ni u kasnijem periodu, u najzrelijim pesničkim godinama. Miša je bio sklon eksperimentu svakakve vrste, pa i u poeziji.

Njegove pesme s programskim načelom – ili manifestom – publikovanim u zbirkama Ritmovi I, II, III (1980-1989) dale su savremenoj srpskoj poeziji koderovsku ili hlebnjikovsku dimenziju, jedno složeno traganje po zaumnom jeziku.

Stanisavljević je bio jedan od najdarovitijih dramskih stvaralaca i pesnika za decu.

Njegovi komadi i danas se s uspehom igraju u dečjim pozorištima, doduše u najavama za štampu pominju se reditelji predstava, pa i svi glumci, ali autor teksta ne!

Miša Stanisavljević je bio među prvim prevodiocima na srpski jezik ruskog pesnika Borisa Pasternaka.

Bio je sakupljač svega i svačega i „rukodelac”, kako bi on voleo da za sebe, i za sebi slične, kaže, dakle rukodelac čudnih stvarčica-suvenira koje je prodavao na slavnom Bulevaru Revolucije a prekoputa slavnog Pravnog fakulteta u Beogradu.

Ovo predstavljanje pesnika želim da završim njegovim stihovima iz dečje pesme štampane u zbirci Levi kraljevi: “Ko izdrži dosadu, dobio je opsadu”.

Miša, evidentno, izdržava dosadu i pobediće učmalu opsadu.

Ući će na sva vrata: banuće sa tovarom svog dara, dara i za poeziju, i za drame, i za prevode, i za političke i novinarske kolumne, i za sitnice sa otpada.

I zauzeće svoje zasluženo mesto u srpskom panteonu.

Nebojša Popov, urednik Republike, lista u kome je Miša desetak i više godina redovno pisao svoje tekstove, u znak vere i ljubavi prema pesnikovom delu, učinio za naše prilike nesvakidašnji potez: štampao je gotovo sve što je pesnik za života napisao.

I naposletku, u pogledu recepcije Mišinog dela, stvar se nije ni pomerila sa mrtve tačke.

Mišina sabrana dela (4 +1 knjiga) pojavila su se u septembru 2006. godine i za našu sredinu trebalo bi da predstavljaju pravi kulturni događaj.

Miša i njegovo delo i dalje su prekriveni, čini se, zavereničkom ćutnjom.

No, ne bih hteo da se bavim prorokovanjem i da tvrdim da će doći vreme književnog prevrednovanja kada će Mišino delo zauzeti visoko, časno mesto.

Ono i danas zauzima to mesto samo što to slepci ne vide.

Oteran s TelevizijeMiodrag Miša Stanisavljević rođen je 20. II 1941. godine.Osmogodišnju školu završio je u Srednjoj Dobrinji kod Užičke Požege, a gimnaziju u Titovom Užicu.Godine 1960. upisao se na Filološki fakultet u Beogradu, grupa jugoslovensko-svetska književnost.Diplomirao je u roku, dakle, 1964. godine.Bio je glavni urednik studentskog časopisa Vidici (1965).Član redakcije filmskog časopisa F (1966-68).Služio je vojsku u Osijeku – posle nekoliko meseci bio otpušten kao neprilagodljiv – asocijalan (1967).Sa Ivanom Rastegorcem i Petrom Cvetkovićem uređivao list o vazduhoplovstvu – Krila (1971).Bio je član redakcije čaopisa Filmograf (1976).Magistrirao je 1976. godine kao prvi magistrant na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, odbranivši rad Epika i drama (neka pitanja „dramskog prevođenja“ epskih narodnih pesama).Magistarski rad je štampan kao univerzitetski udžbenik.Od sredine sedamdesetih godina radio je kao dramaturg, a kasnije kao urednik u redakciji Dramskog programa TV Beograd, da bi se kao politički nepodoban 1992. godine našao na zloglasnom spisku Milorada Vučelića i bio oteran s Televizije.Nekoliko godina potom odlazi u penziju i bavi se književnim i rukodelačkim radom.Kornjača protiv MiloševićaI da zabeležim jedan originalan Stanisavljevićev način borbe protiv režima i njegovog vođe.Negde 1993, dok smo po jednoj šumi blizu Beograda tražili pečurke, Stanisavljević mi je ispričao o neobičnoj akciji koju je izveo tih dana.Naime, u Beogradu je bilo opsadno stanje.Čuvari režima Slobodana Miloševića bili su na svakom koraku.Skupštinu Jugoslavije čuvali su na tuđu i svoju smrt spremni plavci.Miša je dan ranije u šumi našao kornjaču i odneo je kući.Na njenom oklopu ispisao je vodootpornim flomasterom: Dole Sloba, dole ubice!Kornjaču je dao starijem sinu, desetogodišnjaku, da je odnese ispred Skupštine i usmeri prema obezbeđenju.Ona je sporo, ali dostižno, kao u čuvenoj trci sa Ahilom, odnela poruku ispred nogu takođe oklopljenih čuvara.Autor projekta posmatrao je iz prikrajka prizor: policajci su se hvatali za glavu ne znajući šta da učine sa hrabrom životinjom.Bili su u nedoumici da li da je uhapse ili da je na licu mesta streljaju.A možda ih je mučilo suštinsko pitanje: ne šalje li to sama priroda (čitaj Bog) antimiloševićevske parole?!

Miodrag Miša Stanisavljević rođen je 20. II 1941. godine.

Osmogodišnju školu završio je u Srednjoj Dobrinji kod Užičke Požege, a gimnaziju u Titovom Užicu.

Godine 1960. upisao se na Filološki fakultet u Beogradu, grupa jugoslovensko-svetska književnost.

Diplomirao je u roku, dakle, 1964. godine.

Bio je glavni urednik studentskog časopisa Vidici (1965).

Član redakcije filmskog časopisa F (1966-68).

Služio je vojsku u Osijeku – posle nekoliko meseci bio otpušten kao neprilagodljiv – asocijalan (1967).

Sa Ivanom Rastegorcem i Petrom Cvetkovićem uređivao list o vazduhoplovstvu – Krila (1971).

Bio je član redakcije čaopisa Filmograf (1976).

Magistrirao je 1976. godine kao prvi magistrant na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, odbranivši rad Epika i drama (neka pitanja „dramskog prevođenja“ epskih narodnih pesama).

Magistarski rad je štampan kao univerzitetski udžbenik.

Od sredine sedamdesetih godina radio je kao dramaturg, a kasnije kao urednik u redakciji Dramskog programa TV Beograd, da bi se kao politički nepodoban 1992. godine našao na zloglasnom spisku Milorada Vučelića i bio oteran s Televizije.

Nekoliko godina potom odlazi u penziju i bavi se književnim i rukodelačkim radom.

Kornjača protiv Miloševića

I da zabeležim jedan originalan Stanisavljevićev način borbe protiv režima i njegovog vođe.

Negde 1993, dok smo po jednoj šumi blizu Beograda tražili pečurke, Stanisavljević mi je ispričao o neobičnoj akciji koju je izveo tih dana.

Naime, u Beogradu je bilo opsadno stanje.

Čuvari režima Slobodana Miloševića bili su na svakom koraku.

Skupštinu Jugoslavije čuvali su na tuđu i svoju smrt spremni plavci.

Miša je dan ranije u šumi našao kornjaču i odneo je kući.

Na njenom oklopu ispisao je vodootpornim flomasterom: Dole Sloba, dole ubice!

Kornjaču je dao starijem sinu, desetogodišnjaku, da je odnese ispred Skupštine i usmeri prema obezbeđenju.

Ona je sporo, ali dostižno, kao u čuvenoj trci sa Ahilom, odnela poruku ispred nogu takođe oklopljenih čuvara.

Autor projekta posmatrao je iz prikrajka prizor: policajci su se hvatali za glavu ne znajući šta da učine sa hrabrom životinjom.

Bili su u nedoumici da li da je uhapse ili da je na licu mesta streljaju.

A možda ih je mučilo suštinsko pitanje: ne šalje li to sama priroda (čitaj Bog) antimiloševićevske parole?!

Srbi pišaju na SarajevoSrbi pišaju na Sarajevo upoređujući parabole mokraće s parabolama granata. Zašto, upitah jednog raskrečenog, satirete taj grad? Taj grad je istorijska greška i mora biti zbrisan – velio mi pljesnuvši po dupetu top. I dok ponavlja „zemlja srpska, zemlja srpska“ pljuvačkom mi lice prska – ne on nego nezgodan suglasnički sklop.                                    Republika, maj 1994. Srpsko-hrvatski rat (1)Na ledini leže pobijeni Srbi. Angel Ujedinitelj sa njih tera muve. U dvorištu leže mrtvi Hrvati. Posipaju ih krečom u prahu – počeli su se crvati.Treba ih – gušter velio – ograditi u ruševinama, ostaviti ih da se vijaju dok se do poslednjeg ne poubijaju. Međusobno. I u nama.

Srbi pišaju na Sarajevo

Srbi pišaju na Sarajevo upoređujući parabole mokraće s parabolama granata. Zašto, upitah jednog raskrečenog, satirete taj grad? Taj grad je istorijska greška i mora biti zbrisan – velio mi pljesnuvši po dupetu top. I dok ponavlja „zemlja srpska, zemlja srpska“ pljuvačkom mi lice prska – ne on nego nezgodan suglasnički sklop.                                    Republika, maj 1994.

Srpsko-hrvatski rat (1)

Na ledini leže pobijeni Srbi. Angel Ujedinitelj sa njih tera muve. U dvorištu leže mrtvi Hrvati. Posipaju ih krečom u prahu – počeli su se crvati.

Treba ih – gušter velio – ograditi u ruševinama, ostaviti ih da se vijaju dok se do poslednjeg ne poubijaju. Međusobno. I u nama.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari Odustani od odgovora

document.addEventListener("DOMContentLiteSpeedLoaded",function(){document.body.addEventListener("click",function(event){if(event.target.matches(".comment-reply-link, #cancel-comment-reply-link")){turnstile.reset(".comment-form .cf-turnstile")}})})

Kultura • 15.03.2026. 09:01 Cetinski poslao poruku Jozinoviću pre koncerta u Novom Sadu: „Svi smo bili mladi“

Cetinski poslao poruku Jozinoviću pre koncerta u Novom Sadu: „Svi smo bili mladi“

Region • 14.03.2026. 14:15 Osnovni sud Banjaluke: Dobili smo zahtev VSTS za brisanje Dodika s pozicije lidera SNSD

Osnovni sud Banjaluke: Dobili smo zahtev VSTS za brisanje Dodika s pozicije lidera SNSD

Politika • 14.03.2026. 13:09 Nemački i francuski ambasadori zadovoljni rešenjem na Kosovu

Nemački i francuski ambasadori zadovoljni rešenjem na Kosovu

Ekonomija • 15.03.2026. 19:05 Kako je promena geopolitike oživela naftovod iz Titovog vremena, koji bi mogao postati jedan od ključnih pravaca za snabdevanje Evrope

Kako je promena geopolitike oživela naftovod iz Titovog vremena, koji bi mogao postati jedan od ključnih pravaca za snabdevanje Evrope

Politika • 15.03.2026. 14:26 Šta kaže bivši hrvatski obaveštajac o Vučićevim izjavama?

Šta kaže bivši hrvatski obaveštajac o Vučićevim izjavama?

© Danas