Povodom desethiljaditog broja lista Danas koji je izašao 26. avgusta podsećamo na epizode iz istorije našeg lista, iz knjige „Danas uprkos njima – prvih hiljadu dana“ našeg prvog glavnog i odgovornog urednika Grujice Spasovića. Ovaj put priča se odnosi na istorijske izbore 24. septembra 2000. godine, kada je počeo kraj Miloševićevog režima, a usledio Peti oktobar.

Zvanično, izborna kampanja opozicije počela je 1. septembra 2000. konvencijom u Sava centru. Pod sloganom „Mi pobeđujemo – svi dobijaju“, Vojislav Koštunica potpisao je „Dogovor sa Srbijom“, u kome je obećao da će se založiti za ukidanje sankcija, vraćanje zemlje u međunarodne institucije, doslednu primenu Rezolucije 1244. „Potrudiću se da u skladu s Božjim i ljudskim zakonima promenim nabolje našu zemlju i neću dopustiti da mene vlast promeni“, naglasio je Koštunica.

O ovom događaju govorio je redakcijski komentar pod naslovom „Konvencija razumnih“:

„Partijske konvencije, tamo gde se redovno drže, obično nisu ništa drugo do oblik političkog rituala sa šljaštećim efektima iz kojeg se ne može politički pročitati ništa više nego što se o dotičnoj partiji već zna.

U našim okolnostima odavno ništa više nije ni obično ni normalno, a ponajmanje konvencionalno. Tako je i konvencija DOS održana u petak u velikoj dvorani Sava centra prepunoj oduševljenih ljudi bila mnogo više od rituala. Naravno, ne samo zbog toga što je po prvi put na našim prostorima od njih pozajmila ime.

Ovakav utisak opravdava pre svega poređenje sa sličnim skupovima drugih izbornih takmaca koje se samo po sebi nameće. Pre svega zbog upadljivog odsustva borbene retorike i ponižavanja protivnika koji je u svim tim pokličima – naravno, ništa drugo do najgori neprijatelj.

Demokratska opozicija Srbije, kroz govor zajedničkog predsedničkog kandidata, razborito i pomirljivo ’da bismo opstali’ poručuje sasvim suprotno – ’neće biti revanšizma ni likovanja nad onima koji su drugačije glasali’ niti ’pobednika i poraženih’.

Još kapitalnija razlika uočava se kod potpisivanja ’dogovora sa Srbijom’ u kome se propagandi za večiti ostanak na vlasti kako zemlja ne bi propala, suprotstavlja princip smenljivosti izražen u međusobnoj obavezi ’mi smo dužni da ispunimo svoja obećanja, a građani da nas smene, ako tako ne bude’.

I konačno – bez ulaženja u pojedinosti ’zakletve’ dr Vojislava Koštunice u kojoj se, uz visokonaponsko uzbuđenje, mnogo snažnije osećao ’državnički kvasac’ – dovoljno je primetiti da je, podržan od svih, nadrastao mnoge streotipe koji o njemu kao političaru važe.

Ili se to dešava upravo zato što se svi prvi put saglašavaju da je ’prvi’ samo ’jedan od nas’.

Nema sumnje da događaj u Centru Sava ohrabruje nade svih koji veruju u promene. I pored toga, ostaju i ona mučna pitanja koja se sama po sebi nameću stave li se ovakvi događaji u kontekst naše mračne medijske situacije i nasilništva onih koji se propagiraju, između ostalog, ili pre svega, i batinom.

Uprošćeno rečeno – koliko će naime još ljudi, osim onih 4 do 5 hiljada prisutnih konvenciji, saznati za razloge zbog kojih je njima tamo bilo lepo i zbog čega su se osećali ljudski? Opoziciji ostaje da se nada da, zbog same želje za promenom, to mogu razumeti i mnogi koji nisu prisustvovali Konvenciji i da se bori da ih bude što više.“ (4. septembar 2000)

S druge strane, iz režimskih krugova stizali su glasovi da se narod već opredelio, da je Miloševićeva pobeda sasvim izvesna.........

© Danas