U svojim sećanjima na dane provedene kao Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost (u Trampovom prvom mandatu) Džon Bolton piše kako se „nije radovao da će Trampa ostaviti samog u sobi sa Putinom“ tokom američko-ruskog samita u Helsinkiju (jul 2018).

Bolton uzgred pominje da je u okviru priprema za samit, američki predsednik jednom zapitao svog šefa kabineta „da li je Finska deo Rusije?“ što donekle objašnjava zabrinutost oko susreta oči u oči između, s jedne strane nekadašnjeg investitora, voditelja rijaliti programa i velikog impovizatora, koji retko ima strpljenja da do kraja pročita podsetnike koje prima od svojih službi, i s druge strane, nekadašnjeg agenta KGB kog je Bolton ovako opisao: „Putin mi se činio potpuno kontrolisanim, smirenim, samouverenim… bio je potpuno upućen u prioritete moskovske nacionalne bezbednosti“.

Samiti lidera uvek podrazumevaju i sudare ličnosti sa ogromnim egom, koji stoga mogu završiti na različite načine, nevezano za samu temu. Ipak, nekadašnji sastanak u Helsinkiju je predstavljao tek banalan skup u odnosu na predstojeći samit na Aljasci između lidera dve najveće nuklearne sile, kada su u pitanju ulog, izazovi i efekti tog susreta „visokog rizika“.

Kompleksnost rata u Ukrajini kao i vitalni interesi sukobljenih strana su takvi da verovatno ni nekoliko samita neće biti dovoljno da sa postigne ono što je načelni cilj – postizanje mira. Neki posmatrači, poput bivšeg švedskog šefa diplomatije Karla Bilta, već su upozorili na istorijske analogije, podsećajući na famozni sastanak na vrhu u Minhenu 1938. godine, na kom je rešavana sudbina Čehoslovačke pod senkom Hitlerovog ultimatuma.

Minhen 1938. se često uzima za primer pogrešne politike popuštanja (apeasment) koja je umesto obuzdavanja agresora dovela do velikog rata. Neki detalji samita na Aljasci zaista pružaju mogućnost ovakve analogije: rešenje se, po Trampovim rečima (i rečima njegovih predstavnika) traži u „razmeni teritorije“, što je eufemizam za prihvatanje činjenice ruskog osvajanja oko petine ukrajinske teritorije, slično kako su zapadne demokratije „poklonile“ Hitleru čehoslovačke Sudete („zemlja za mir“).

Na sastanak na Aljasci glavni zainteresovani (Ukrajina) za sada nije pozvan, baš kao što na pregovorima u Minhenu nisu bili uključeni predstavnici Čehoslovačke. Osnov za pregovore u Minhenu su bili zahtevi agresora. U tekućim pregovorima oko Ukrajine američka strana je, čini se, unapred prihvatila da se u prvom redu razmatra na koji način bi bili zadovoljeni apetiti Moskve koja je pokrenula rat. Najzad, u Minhen tada nisu uopšte pozvane neke od važnih i zaniteresovanih sila, poput SSSR-a, kao što i danas dva........

© Danas