Sredinom devedesetih, kao mlad novinar, zatekao sam se na romskom balu u Zemunu. Muzika je treperila, ljudi su dolazili, a miris „kuvanja“ – barene teletine – širio se salom. Zvanične stolice, naravno, bile su prazne. Kao da se čekao glumac koji igra moć.

I onda – spektakl! Prvi ulazi političar Srpske radikalne stranke. Sav važan, sa suprugom, naravno. Organizator, kao voditelj Grand parade, već grli mikrofon: „Molim vas jedan gromoglasan aplauz za…“ — i kreće „Ratko, sine Ratko“. Cupkaju svi, plješću dok još žvaću.

Ne prođe ni pola sata – novi ulazak. Sad SPS. Nova pesma, isti scenario. Radikal i socijalista sede rame uz rame, tapšu se po ramenima kao braća po budžetu. Zatim Demokratska stranka — kravata u boji logotipa, supruga u lila haljini, treći mikrofon, treći „najveći prijatelj Roma“, treći aplauz. Muzika: „Giljan dade“. I nastaje delirijum.

INTERVJU Dragan Ristić: Sporo se ruše tabui prema Romima u Srbiji

Više nije bilo važno ko je s koje strane. Važno je bilo........

© Danas