Setih se pre neki dan ljudine. Ne čoveka, ne seljaka, nego vertikale s kičmom Milisava iz Prijezdića, sela gde zora još uvek ima ukus dima i tišine. Bio je visok, koščat, oči kao potok pod snegom, hladne i jasne, lice usko, grkljan štrči, a leđa ravna k’o volovski jaram. Na glavi šajkača, skida se samo kad se sedi na ‘ladan kamen. U torbi sve što se ne može kupiti već samo naslediti.

U ta vremena, ljudi su se dozivali s brda na brdo, jer telefon je bio luksuz a poverenje se nosilo kao amanet- jednom izgubiš, nikad ne vratiš. Ko je imao glas, imao je reč. Zato je Milisav imao stas komandira, ali reč je trošio kao da mu je zadnja.

Kad ga pitaš šta je moral, Milisav ne filozofira nego ruke pozadi, pogled negde prema Maljenu i Povlenu i rečenica koja se ne menja vekovima:

„To je ono što se mora.“

Oženio Stanu, izrodio šestoro dece, podigao kuću, zasadio voćnjak, podigao gazdinstvo. I kao........

© Danas