Antičko učenje počinjalo je sa pisanjem i čitanjem, gimnastikom i muzikom. Izvorni pojam paideia (paideja) obuhvatao je vaspitanje i obrazovanje, kako ih mi danas razumevamo. Paideia je za Grke značila mnogo više od puke tehničke obuke. Ona se odnosila na opšte oblikovanje čoveka u čoveka, tj. na formiranje njegove ličnosti, karaktera, sticanje istinskog znanja, na način života u celini. Potpuna briga za njihovo telo i dušu.

„To poistovećivanje paideie sa brigom za druge, a kasnije i sa brigom za sebe samog, ostaće sudbinsko za celokupni antički uvid u suštinu samog ljudskog saznanja, odnosno suštinu vaspitno-obrazovne delatnosti. Otuda krajnji smisao verovatno najveće filozofske misli antičke kulture – spoznaj samoga sebe – postaje proziran tek kad se dođe u kontekst brige čoveka za samog sebe, odnosno brige za svoje telesno i duševno biće.“ (Z. Dimić, Rađanje ideje univerziteta)

Paideia je upravo stvar čitave zajednice u celini, te se prema tome u njoj čovek vaspitava i obrazuje za člana polisa, tj. za slobodnog građanina, dakle, ne za usamljeni, individualni život, već za zajednički život i delovanje (praksis), utemeljenim na znanju (logosu), odnosno umeću (tehne).

Antička ideja škole nastala je sa okupljanjem ljudi radi razgovora i gozbe (simpósion). Simboličnim kruženjem mitrine grančice, na svakog učesnika dolazio red da peva, recituje ili da govori o zadatoj temi, a drugi strpljivo uče da slušaju i procenjuju kvalitet onoga što je rečeno, odrecitovano ili odsvirano.

Očigledno je da ovaj način dovodi sve učesnike u neko više jedinstvo, a to je posebna vrsta zajedništva.

Pitagorina škola i Platonova akademija su prave škole. Pitagora je, bez ikakve sumnje, prvi filozof i naučnik koji je zasnovao održavanje redovne nastave u antici.

Opis Pitagorine škole ostavljam za posebnu temu. Kod Sokrata specifičan metod sastoji se upravo u tome da u svakom svom sagovorniku, putem dijaloga, izazove i pokrene poriv za vlastitim mišljenjem. Pored značaja slušanja do izražaja dolaze mišljenje i govor. Platon filozofiju razvija kao doktrinu, osoben način života i kao neki vid pesništva.

Težnja nam je ka jednome – ostvarenju čoveka posredstvom platonovskog filozofskog mišljenja. To je težnja ka najvišem Dobru. Platon je pokrenuo „ono što je jedino bitno – brigu o duši kroz ispravan život, čije je merilo večni bitak“. Mišljenje,........

© Danas