Ispred dve odlučno ispružene Morfejeve ruke, nesigurno je stajao Neo i zurio prvo u jedan, pa potom u drugi otvoreni dlan. Nije bilo lako tada Neu na filmskom ekranu, a bogme ni nama gledaocima ušuškanim u svojim udobnim foteljama. Ako uzme plavu pilulu, Neo ostaje tu gde jeste – u relativnoj sigurnosti, pažljivo dizajniranoj stvarnosti i blaženom neznanju, ostavljen da veruje u šta i koga god hoće. Ta stvarnost predstavlja komforno ropstvo.

Ako uzme crvenu pilulu, Neo kreće na put bez povratka, nepoznatom, neizvesnom i prepunom izazova, odricanja od ličnog komfora, ali ipak onom gde bi prava istina bila nadohvat ruke – kakva god na kraju ona bila. Ta stvarnost je put istine i slobode izbora.

Da, većina čitalaca je odmah prepoznala čuvenu scenu iz filma „Matriks“ iz 1999. godine. Zašto ovom scenom počinjem tekst iz marta 2025. godine? Ne samo da bih klišeizirano ustvrdio da svi mi živimo u nekom novom matriksu, mada ima i toga. Mene ovde više zanimaju ova dva Morfejeva otvorena dlana i gotovo sudbinski momenat u kome treba načiniti pravi izbor. Ova kultna filmska scena kao da je transponovana direktno u ovaj naš i te kako stvarni srpski trenutak.

Našu plavu pilulu gotovo i ne treba predstavljati. To je pilula naše mukotrpne svakodnevice. Postojeća simulirana stvarnost drži nas doslovno u ropstvu i poniženju kojih smo manje-više svi svesni, ali opet naviknuti na nju – ne puštamo je, te kao zavisnici čekamo da se svake večeri dokopamo eskapističkog mobilijara u vidu fotelje ili kreveta u nekom kutku naše kuće ili........

© Danas