Milivoj Puhlovski je bio reditelj koji u vlastitoj sredini nikada nije bio adekvatno priznat.

Po reakcijama na pomen njegovog imena pred sagovornicima iz Hrvatske, sticao sam utisak da je umnogome sam kriv za takav status..

U svakom slučaju, za zemlju koja ima do te mere razvijenu filmsku kritiku, veoma je upadljivo koliko njegova dva igrana filma – ŽIVI BILI PA VIDJELI u ko-režiji sa Brunom Gamulinom i S.P.U.K. nisu bili više cenjeni.

Kada sam prvi put gledao ŽIVI BILI PA VIDJELI, lako se popeo na sam vrh liste naslova o arhitektama kao buntovnicima u socijalizmu koji bolje nego drugi shvataju da je progres sa licem čoveka samo mit i da socijalističkom gradnjom u senci upravljaju jake tržišne sile.

Tom temom se na drugi način bavio Goran Marković u TAJVANSKOJ KANASTI pokazujući rezignaciju cele jedne generacije i ŽIVI BILI PA VIDJELI ostao je vremenom u senci tog klasika.

Ali bio je to film neverovatne pre svega vizuelne izvedbe.

U kinematografiji gde se dosta toga snimalo sistemom „kako padne“, Puhlovski i Gamulin su snimili izuzetno propulzivan film koji ne gubi dah sve do samog kraja, gde se film po prvi put idejno uprosečio sa ostatkom naše ponude.

Potom je samostalno snimio film S.P.U.K., jedan od malobrojnih, ali ne i najznačajniji film o radnim akcijama u SFRJ.

Prirodno je ovaj film ostao u senci PREKOBROJNE Branka........

© Danas