U septembru 1961. godine smo se prvi put sreli u Akademskom kulturno-umetničkom društvu „Branko Krsmanović“, našem Krsmancu, u Balkanskoj ulici broj 4 u Beogradu. Mladi Dumaksov hor je radio u horskoj sali dok je prvi sastav bio na drugoj američkoj turneji, jer se očekivala ozbiljnija smena generacija, kao i 1965. i 1968.

Hor Krsmanca se lepo popunio i s proleća 1962. krenulo se u obnovu repertoara a to je tada bilo pevanje duhovne muzike Afroamerikanaca, koju smo pevali čak i uz asistenciju Džestera Herstona. Beogradska publika je bila oduševljena. Posle letnjeg rada na Hvaru spremili smo Orfovu „Karminu Buranu“ za turneju po Italiji te jeseni, gde smo je prezentirali domaćinima sa orkestrom od dva klavira, a na „a kapela“ koncertu si već bio solista, dragi Diko.

Švedska 1964. sa rekvijemom uz Brigit Nilsen i Kima Borga, gde smo Skandinaviju digli na noge. Godine 1965. bili smo na Berlinskom festivalu u „Karajanovom cirkusu“, kako su tu dvoranu nazvali.

Pevali smo Glinkinog „Ivana Susanjina“, solisti su bili Radmila Bakočević, Seka Čakarević i bas Đorđe Đurđević. Poslednja finalna numera je pesma „Slava, slava ti, ruski care“, koja je stotinak godina pre toga bila proglašena za rusku carsku himnu, na kojoj smo dobili bis, a Fon Karajan je rekao da je hor „fantastičan“.

Bila je posle Istočna Nemačka, zapravo Drezden, a 1968. Amerika i svetski festival u Sofiji, gde smo bili prvi za pevanje ruskih pesama. Pevali smo Verdijev „Rekvijem“ u crkvi........

© Danas