Rečenicu koju ću sada napisati nemojte molim vas preneti Čak Norisu, on naravno ostaje legenda. Ipak, najjaći čovek koga sam upoznao, te još kao klinac bio svedok njegovih poduhvata, bio je deda Mile Živanić, rođen u centru sela Vrelo, na oko 12 km od Sokobanje. Sela u kome je autor ovog teksta provodio bezbrižne letnje raspuste. Kuća mu je bila preko puta crkve svetog Ilije u kojoj su me sa samo dve godine polutajno krstili baba i deda.

Svoju snagu nije koristio za bilo kakve fizičke obračune, već ju je smatrao posebnom privilegijom, što je svakako i bila. Jer, čovek rođen u godini u kojoj je završen Prvi svetski rat, koji je proveo život u spomenutom selu, te sebe i svoju porodicu hranio od zemljoradnje i stočarstva, morao je svakodnevno biti izložen najtežim fizičkim poslovima.

Rekao mi je u jednom od naših mnogobrojnih razgovora, u lokalnom dijalektu „Bracke, bog me pogledao, mnogo je lakše raditi kad imaš mnogo snage“. Sredinom sedamdsesetih godina prošlog veka kao dečak od recimo pet godina bio sam svedok jednog njegovog podviga. Retko ko je u selu imao traktor, a kola za prevoz sena vukli su volovi. Znam, vi danas gledate volove na drugim pozicijama, ali tada je to tako bilo. Točak od kola punih sena je spao. Deda Mile je podigao punu prikolicu, dok su moj deda i još neki likovi namestili točak.

Mogao je mnogo da pojede. Decenijama se prepričava anegdota iz Knjaževca. Nakon što je pozavršavao........

© Danas