Protesti studenata u Srbiji, koji su trajali više od sedam meseci, počeli su kao oblik otpora, dostojanstva i građanske odgovornosti. Mladi su izašli na ulice posle tragedije, tražeći pravdu, reforme i kraj bezdušne političke manipulacije.

I bilo je važno – bilo je osvežavajuće – svedočiti njihovom glasu. Međutim, kako protesti odmiču, sve je jasnije da se njihov pravac opasno izmešta. I to ne prema progresivnijem horizontu, već nazad – ka mitskoj simbolici, nacionalističkoj retorici i zatvorenoj, skoro enklavskoj perspektivi koja se sve više zatvara za svet oko sebe.

U tekstu „Blokada Vidovdanske raskrsnice“, Fahrudin Kladničanin bespoštedno razotkriva ono što mnogi osećaju, ali se retko usuđuju da kažu: da je studentski bunt ušao u fazu opasnog samouzveličavanja, gde se svaka politička kritika zamagljuje pričom o „čistoći mladih“, o „moralnom autoritetu“ studenata koji ne sme da se dovede u pitanje. Time se, paradoksalno, gubi ono zbog čega su protesti uopšte i počeli – politički sadržaj. Uzalud je blokada raskrsnice ako vodi ka slepoj ulici.

© Danas