Toliko puta ispričana priča, kao one najdraže iz detinjstva kojoj se uvek vraćamo pred spavanje.

I prizori iz te slikovnice, tako urezani u sećanje da ih se mnogi u sekundi sete i u pola noći – mamurni, neispavani, bunovni, u kakvom god bili stanju.

Prizori koji se i dalje prepričavaju, tri decenije kasnije.

Jednog zakucavanja preko planine od dva metra i 21 centimetara po imenu Arvidas Sabonis, jednog raspucanog košgetera koji je ubacio 41 poen i jednog skandiranja kapitenu koji je uzeo trofej.

U julu 1995. košarkaška reprezentacija Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) osvojila je zlato na Evropskom prvenstvu u Atini, za koje kapiten te selekcije Žarko Paspalj kaže da je predstavljalo „mnogo više od prvenstva Evrope“.

„To zlato je ljudima vratilo nadu ne samo u sport, u život generalno“, priča Paspalj za BBC na srpskom.

„Bila im je duševna hrana, posle svega što su preživeli u prethodne četiri godine – zato je usledila ta spontana reakcija na ulicama, doček i balkon“.

EP u Atini bilo je prvo na kojem je košarkaška selekcija učestvovala posle četiri godine sankcija i krvavog rata na prostoru nekadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), košarkaške velesile koja od 1961. do 1991. sa 31 takmičenja samo pet puta nije donela medalju.

„Velika reprezentacija Jugoslavije – ne samo moja generacija, već sve prethodne – uvek je bila favorit i svi su očekivali medalju ili da budeš na najvišem postolju.

„Tako smo učeni“, kaže Paspalj.

Te Jugoslavije, međutim, više nije bilo.

Paspalj ne može tek tako da kaže šta mu prvo pada na pamet kad se kaže Atina 1995.

„To je kompleksna priča koja ne može tako lako da se objasni.

„Mora da bude u kontekstu događaja i svega što se dešavalo u to vreme u našoj zemlji“, kaže.

A dešavalo se mnogo toga, uglavnom strašnog.

Otcepljenje Slovenije, rat u Hrvatskoj, pa u Bosni i Hercegovini, gde je dobio najstrašnije razmere, značio je da SFRJ više nema.

Jugoslavija je nastavila da postoji u smanjenom obliku, pod skraćenicom SRJ, zajednici Srbije i Crne Gore, a koja je početkom 1990-ih – zbog ratnih dešavanja – bila pod sankcijama Ujedinjenih nacija.

One su se odnosile i na zabranu učešća na sportskim takmičenjima.

To je posebno pogodilo košarkašku selekciju, tada jednu od najdominantnijih na svetu.

Kada je rat počeo, „plavi“ su bili u seriji osvajanja zlatnih medalja sa EP 1989. i 1991. godine, kao i sa Svetskog prvenstva 1990. u Argentini.

Ta generacija bila je prepuna zvezda i talenata: Dražen Petrović, Toni Kukoč, Dino Rađa, Jure Zdovc, Aleksandar Đorđević, Predrag Danilović, Vlade Divac, Žarko Paspalj…

Međutim, kada je na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. trebalo da se suprotstavi američkom Timu snova, predvođenih Majklom Džordanom, Čarlsom Barklijem i drugim NBA superzvezdama, SFRJ više nije bilo.

„Igrao sam za vrhunsku generaciju koja je verovatno najoštećenija u istoriji sporta“, smatra Paspalj.

„Trebalo da osvojimo još šest-sedam medalja, ali smo bili sprečeni zato što se desilo sve to što se desilo“.

Moćnim Amerikancima u finalu u suprotstavila se Hrvatska, koja je ubedljivo poražena.

Jugoslavije tako u košarkaškom svetu nije bilo do 1995, kada su zemlji ukinute sankcije.

Na put do Atine morala je preko Sofije, gde je početkom juna, nekoliko........

© Danas