KTV televizija je najslobodnija televizija u Srbiji. Njen uzlet i uspon možda je za neke bio iznenađujući i neočekivan, ali svakako nije došao kao posledica slučajnosti, ili ne daj bože protekcije.

Deo sam KTV kolektiva skoro deset godina i pamtim vreme kada smo bili samo deo mozaika lokalnih televizija koje su međusobno razmenjivale sadržaj kako bi opstale na surovom tržištu koje je postajalo sve nepravednije i neregulisanije. Pamtim kada smo povećavali broj emisija, menjali scenografiju, davali šansu novinarima različitih profila. Pamtim kada smo ambiciozno krenuli sa youtube kanalom, otvarali društvene mreže, borili se za svoje mesto pod virtuelnim suncem.

Da, u Srbiji televizije i novinari žive kao kerovi. Ne, ne zato što laju na vlast ili na opoziciju, već zato što je deset godina provedenih na javnoj sceni u Srbiji kao sedamdeset u nekoj normalnoj i dosadnoj zemlji.

Taj džukački život gde se potucate od redakcije do redakcije, od gazde do gazde, na kraju dana dobijate neku kosku sa gazdinog stola da zahvalni i namireni glođete do sutrašnjeg novog dana – može biti životna slika prosečnog novinara u Srbiji protekle dve decenije, pogotovo na lokalu, pogotovo ako se nije prodao, pogotovo ako se na bavi estradom ili crnom hronikom ili reptilima ili… ma znate već…

KTV televizija je danas brend. To smo postigli vrednim i upornim radom. Dostigli smo zavidnu visinu kvaliteta i produkcije i ostavili konkurenciju iza nas. Ali, Srbija je prosto takva, ništa neočekivano, ništa iznenađujuće.

Dok kod drugih na visinama vlada čist vazduh, mir i tišina, kod nas kada si na visini to automatski aktivira Pavlovljev efekat kod grupacije ljudi koji su te i gledali ili iz ptičje ili iz svoje perspektive. Čim se uzdigneš makar malo, čim te gledaju iz žablje perspektive, krene popularna olimpijska disciplina kod Srba – pljuvanje uvis. I tu se ne radi o samoj KTV televiziji i njenom uspehu, već se mnogo češće radi o njihovom neuspehu koji postaje očigledan samim tim što moraju da........

© Danas