Tvrđava pod opsadom se osvaja na tri načina – jurišom, izdajom iznutra ili iscrpljivanjem.

Vučić je sateran u ćošak, on je sam izabrao da nema drugog izbora do totalnog rata. Ne shvatajući da je pad nadstrešnice za njega kao političkog dinosaurusa pad meteora koji menja ne samo atmosferske uslove, već i sudbinu, tvrdoglavo je odbijao da se prilagodi, da popusti, da ustukne.

Kada se vatra upalila pokušao je da je ignoriše, kada se razbuktala pokušao je jeftinim trikovima i prevarama da odglumi vatrogasca, a sada kada je Srbija u požaru on upada u novu piromansku fazu ludila. Umesto PP aparata, u rukama mu je kerozin, umesto plana za evakuaciju, on crta linije fronta, umesto političkog testamenta, on piše tutorijal za kontrarevoluciju.

Naprednjaci su u pokretu. Oni su već započeli proces bunkerizacije svog biračkog tela koje se osipa već mesecima unazad. Servira im se psihoza opsade koju moraju izdržati, narativ odsudne bitke koja odlučuje krstaški rat, jer „predaja nije opcija“, „Srbija uvek pobeđuje“, „ne damo Srbiju najgorima“…

Ta njihova opsadna Srbija nije stala pod jednu šljivu, već pod šatru – kakva simbolika! Politika kafanskog, primitivnog, paradnog patriotizma nije mogla završiti nigde drugde do šatre, do ideološke, vrednosne i ljudske deponije koja je uz direktni prenos pokazala Srbiji njeno naličje, njenu tamnu stranu.

Ali,........

© Danas