Tokom svih osam godina ratnih sukoba na tlu bivše Jugoslavije, zapadnu, a pre svega američku politiku karakterisale su konfuzija, uljuljkivanje u neosnovane nade, odlaganje i izbegavanje odluka; nedostatak fokusa i odlučnosti.

Najverovatnije da razlog za ovakvo ponašanje Sjedinjenih država treba tražiti u činjenici da se 1991. Jugoslavija nalazila pri dnu liste prioriteta Stejt departmenta.1 Bilo je to vreme velikih previranja u svetu. Kraj Hladnog rata, pad komunizma i ujedinjenje Nemačke bili su nesumnjivo događaji čiji je epohalni i globalni značaj uveliko nadilazio sitničave etničke razmirice jugoslovenskih lidera. Naročito s obzirom na to da je Jugoslavija u to vreme smatrana kandidatom koji je, u poređenju sa drugim bivšim komunističkim zemljama, imao najveće šanse za bezbolnu tranziciju, kako prema parlamentarnom sistemu i otvorenoj tržišnoj ekonomiji, tako i ka integracijama sa evropskim ekonomskim i političkim institucijama. Usredsređeni na velika globalna zbivanja i uvereni u sposobnost Jugoslavije da obavi svoju mirnu tranziciju, zapadne diplomate su potcenile latentnu mogućnost da sitničave svađe eskaliraju u ogromno nasilje.

Bilo je to vreme gromoglasnog optimizma; Sjedinjene države su se zaklinjale u „multilateralnost“ nadajući se da će privoleti Rusiju na aktivnije učešće u Savetu bezbednosti, što bi omogućilo rešavanje globalnih problema konsenzusom. U to vreme nije bilo dovoljno razumevanja za užasne posledice sa kojima su bili suočeni ljudi posle pola veka života pod teretom komunističke vladavine, niti se dovoljno razumelo poniženje Sovjetskog saveza, nekadašnje moćne imperije, koja je sada bila gurnuta u bankrotstvo i politički haos. Što je najtragičnije, slavljenička atmosfera sprečila je Zapad da shvati kako, uprkos tome što je pretnja Sovjetskog saveza nestala, Sjedinjene države ne mogu tek tako da se povuku iz Evrope, kao i da NATO nije postao nepotrebna organizacija već da i dalje ima značajnu ulogu. Opasnosti koje su nastale nestankom bipolarnog sveta, dezintegracijom čitavog polja ravnoteže političke moći, bile su potpuno ignorisane. Zapad takođe nije shvatio da je nestankom starog svetskog poretka, koji su svetu odozgo nametala dva hegemona, stvorena mogućnost za rađanje novog „poretka“. Njega su, odozdo, stvarali mali igrači koji su, tek oslobođeni krutih starih struktura, sada nesmetano mogli da rešavaju sporove sa svojim susedima.

Za Zapad, a posebno za Sjedinjene države, pad komunizma predstavljao je pozitivan razvoj događaja – pobedu. Zbog toga nisu shvatali da je iz unutrašnje perspektive ova situacija puna nestabilnosti i skrivenih opasnosti. Upravo iz ovih razloga Sjedinjene države su bile potpuno zatečene sukobom u bivšoj Jugoslaviji, te im je prva reakcija bila da taj problem prepuste Evropljanima; ipak je Jugoslavija bila „evropsko dvorište“. Sjedinjene države su bile preokupirane smanjivanjem vojnog budžeta, izvlačenjem iz recesije, slavljenjem kraja Hladnog rata i svojim predsedničkim izborima.

Kada se ispostavilo da Evropljani, lišeni američkog vođstva, nisu sposobni da formulišu zajedničku spoljnu politiku prema Jugoslaviji, Sjedinjene države su odlučile da problem prebace u krilo Ujedinjenih nacija – da deluju samo „multilateralno“.2 Izgleda da je u tom trenutku američkim stratezima već bilo jasno da Ujedinjene nacije nisu u stanju da izvrše ovaj zadatak i da potez služi samo kako bi se problem gurnuo ispod tepiha UN.3

Ujedinjene nacije su ubrzo zauzele „neutralan“ i „uravnotežen“ stav, i ceo proces zapao je u ćorsokak, dok su se Sjedinjene države pretvarale da to ne primećuju. Amerika je bila zadovoljna situacijom u kojoj su se „neutralni“ UN-mirotvorci držali kao samoimenovani taoci i tako sprečavali bilo kakvu vojnu akciju. Međutim, jedino je takva akcija mogla zaustaviti krvoproliće koje je organizovao Milošević, prvo u Hrvatskoj a zatim i u Bosni.

Naravno da do „multilateralizma“ nije došlo, jer je Rusija jedva dočekala priliku da povrati ulogu globalnog igrača i činioca u međunarodnoj areni. „Nepristrasni“ stav koji su Ujedinjene nacije zauzele nije ni mogao da ima efekta pošto je za čitavu jugoslovensku dramu bio odgovoran gotovo isključivo Milošević. Ujedinjene nacije i Sjedinjene države strahovito su pogrešno procenile tog čoveka oko koga se okretao vrtlog nasilja. To možda predstavlja najveću grešku Sjedinjenih država, Ujedinjenih nacija i cele međunarodne zajednice od početka jugoslovenskih ratova. Ova pogrešna procena, uz nerazumevanje prave prirode sukoba, kasnije će prouzrokovati lanac pogrešnih odluka.

Svi, a posebno Sjedinjene države, doživljavali su sukob u ideološkim okvirima: Milošević je bio „komunista“ a Tuđman i Izetbegović – „demokrate“.

Međutim, ono što se u tom trenutku odigravalo u Jugoslaviji nije imalo nikakve veze sa ideologijom; bila je to naprosto borba za moć.

Nakon što je umro Tito, koji je vladao kao apsolutni diktator, u zemlji se osetio ogroman vakuum vlasti. Predsedništvo koje ga je zamenilo, i koje je trebalo da donosi odluke konsenzusom, bilo je praktično paralisano. Decenijama je stvaran takav politički sistem koji se okretao isključivo oko jednog čoveka i jedne volje. Tito nije crpeo svoj autoritet iz predsedničke funkcije već iz funkcije vođe komunističke partije i, što je još važnije, iz uloge vrhovnog komandanta. Tokom partijskih čistki, posebno sedamdesetih godina, postalo je očigledno da glavni deo Titove moći dolazi iz Jugoslovenske narodne armije.4 Nijedan pojedinačni član predsedništva, pa čak ni svi zajedno, nisu bili u stanju da ispune tu funkciju.

Prvi rezultat ove borbe za moć bilo je cepanje komunističke partije na šest posebnih partija. Pošto Tito više nije delegirao vlast odozgo, partijski lideri su potražili podršku odozdo, predstavljajući sebe kao zastupnike posebnih interesa svojih pojedinačnih republika.

Suočene sa globalnim kolapsom komunizma, ovih šest partija počelo je da stvara saveze koji su se bazirali na podeli na reformiste i tvrde konzervativce. Milošević se, pritisnut srpskim militantnim antikomunistima i rojalistima, opredelio za tvrdu konzervativnu opciju; uskoro je zbog toga doživeo politički poraz i izolaciju.

Važno je podvući da on takav izbor nije napravio na osnovu bilo kakvog duboko ukorenjenog političkog uverenja. Pre će biti da je shvatio da taj izbor predstavlja najbolji način da prigrabi realnu moć, moć koja više ne pripada komunističkoj partiji već se nalazi u rukama snažno indoktrinirane Jugoslavenske narodne armije.5

Tako je Milošević, mada očito poražen i izolovan u jugoslovenskim okvirima, još uvek u rukama držao džokera – vojsku. U tom trenutku niko u Jugoslaviji, osim Miloševića, nije shvatao da će se borba za vlast razrešiti silom. On je razumeo da je politička bitka izgubljena, te je zauzeo poziciju za vojne bitke u kojima će imati ogromnu nadmoć. Ovo je i nedvosmisleno saopštio tokom svog čuvenog govora na Gazimestanu, kada je svoju borbu za moć prikrio nacionalističkom retorikom tipa „mi protiv njih“, obećavajući da će „braniti srpske interese“ ako bude neophodno i „vojnim sredstvima“.

Ovaj govor uveliko je zastrašio ne samo nesrpsko stanovništvo u Jugoslaviji već i same Srbe koji su odjednom „shvatili težinu situacije“ i počeli da naziru koliki će biti ulog u ovoj igri.

Iako je u tom trenutku Milošević imao podršku vojske, nije se usuđivao da jednostavno izvede puč iz straha da bi time mogao izazvati spoljnu intervenciju. Dve stvari su Miloševiću nedostajale da bi efikasno upotrebio vojnu........

© BUKA Magazin