Nauka i politika na prvi pogled nemaju (i ne treba da imaju) bilo kakve veze. Međutim, politici kontrola nad naukom (nad “proizvodnjom istine”) može biti od velike koristi kako se ne bi odrekla mogućnosti da upravlja činjenicama koje su u skladu sa ostvarenjem određenih političkih ciljeva i vrednosti.

Možda čak ni nema važnije oblasti od nauke, koja će svakom političkom cilju dati epitet objektivnog, stvarnog i nepobitnog. Sa druge strane, ako nauka ima bilo kakve veze sa politikom prestaje biti nauka i postaje nešto možda mnogo gore i od propagande.

Znamo da politika nije nevina, naročito danas kada se pored stvarnih vode i psihološki ratovi. Hana Arent smatra da je “laž” osnovno sredstvo političara, da on drugih alata i nema, a da je poverenje u činjenice zapravo antipolitičan stav (Istina i laž u politici, Filip Višnjić, 1994).

Sa više opreznosti možemo reći da je politika upravljanje, manipulacija činjenicama, sve u cilju da ljudi (nekada podanici), danas (individualizovani) građani rade i sprovode ono što se od njih očekuje. Jednim delom i zbog toga, niz autora iz različitih oblasti humanističkih nauka gubi poverenje u nauku jer u njoj vidi konstrukciju više političkih nego naučnih pojmova (kao npr. Latur), a sa druge strane, druga grupa autora daje svoja stanovišta o tome da se sam naučni diskurs koristi za uspostavljanje ideološko-političkog diskursa savremenog zapadnog hegemonizma (Fuko).

Bruno Latur nastoji da celokupni modernistički poredak raspara, pokazujući  nam da je čak sam prirodni eksperiment politička stvar jer je neophodna validacija drugih ljudi, njihovo potvrđivanje, a svaki institucionalizovani konsenzus jeste u suštini politički (Nikada nismo bili moderni, Mediteran, 2010). Znajući da zapadni poredak počiva na snazi nauke, on kao da želi da ga problematizuje i osvesti njegov suštinski politički koren.

U laboratorijama sede hibridi, kaže, ljudi-mešavine žanrova (polufilozofi, poluinžinjeri) (str. 17) ali svima im je zajedničko da koriste nauku i tehniku da bi imali moć nad drugim čovekom i nad prirodom, što je suštinska odlika modernosti (str.24). Čitajući Latura shvatamo da je, kako on kaže, postmodernizam simptom, simptom istrošenosti nastao usled toga što nauka služi društvu i poretku a ne samo istini (str. 65)…

Sve to deluje kao da je naučnik shvatio jednog jutra da je i čovek i da je stoga moralno biće, pa je zapao u krizu, shvativši čemu sve nauka danas služi…  To je ono što su slavjanofili, po mišljenju Žarka Vidovića, uvideli još u 19. veku: da je zapadna filozofija “filozofija krize i istovremeno kriza filozofije” (Slavjanofilstvo i Panslavizam u Liturgija i modetna epoha, SKZD, str. 44).

Deridin napad na “logocentričnog falusocentričnog Platona” jeste možda samo dno koje se dotaklo, dekonstrukcija samog korena tradicije i istorije kako bi se lakše omogućio prostor za umarširavanje globalizovane Imperije koja se verovatno više ni ne može povezati sa bilo kojom nacionalnom državom. Taj demarš je i obznanjen: Fukujamino proglašenje kraja istorije pobedom neoliberalnog kapitalizma.

(Svakom pokušaju da se bilo koja kritika zapadne filozofije osporava pripisivanjem “verskog fundamentalizma” i antinaučnog “mračnjaštva” strani sa koje dolazi kritika, treba pokazati slavjanofilsku Poslanicu Srbima iz 1860. koja kaže da treba ceniti i negovati nauku “jer Bogu je ugodno da budemo što umniji i da prirodu koju nam je dao što bolje upoznamo. Jer nauka daje istinita znanja, a Bogu su mrske lažne predstave koje imamo.” Slavjanofilstvo i Panslavizam u Liturgija i modetna epoha, SKZD, str. 83)

Sa druge strane, razmatranja Mišela Fukoa, jedno vreme najcitiranijeg autora u društvenim naukama, ukazuju da je ceo nastanak psihologije (i ne samo psihologije) kao nauke – uprošćeno rečeno, ideološki. Samo konstituisanje psihologije (zajedno sa drugim disciplinama) bilo je nužno kao integrativni........

© Нови Стандард