Nedavni zagrebački koncert hrvatskog pevača poznatog po živopisnom nadimku „Tompson“ je doživeo različite osvrte u ex-YU javnosti. Kritičke opservacije su, sasvim očekivano, bile najbrojnije u Srbiji, a bilo ih je nešto manjim delom i u Hrvatskoj (uglavnom među intelektualcima i političarima sa levice), dok su u drugim balkanskim državama bile sporadično primetne.

Zajedničko za sve kritičke uvide je to da su se uglavnom svodili na politikološki, pravno-istorijski i sociološki domen, dok je osvrt iz religiološke perspektive nekako izostao – tačnije, bilo ga je u tragovima. Ta perspektiva je, međutim, u ovom slučaju dominantna za otkrivanje dubljih slojeva fenomena o kome je reč. Naime, šire sagledavanje problema pokazuje da je Hrvatska pomenutim događajem sebe ozvaničila – ni manje ni više – nego kao svetski centar nove vrste ateizma, a da je generator te vrste ateizma niko drugi do Rimokatolička crkva u toj zemlji.

Da bismo pokazali opravdanost prethodne teze, pođimo od fenomena savremenog ateizma kao takvog. Kada govorimo o toj temi, obično zaboravljamo da ateizam kao pojava nije monolitan jer kao što postoje različite religije, tako postoje i različiti ateizmi. Na prvom mestu je onaj tip ateizma koji bismo mogli nazvati filosofskim. Njemu pripadaju mislioci raznih epoha kojima je zajedničko to što racionalističkim postavkama osporavaju postojanje Boga.

U naše vreme se pripadnici te vrste ateizma svojski trude da pokažu kako su nauka i vera nespojive stvari, što posebno pokušava da dokaže svetski poznata perjanica takozvanog novoateističkog pokreta današnjice, evolucioni biolog Ričard Dokins. Neki, stoga, ovu vrstu ateizma nazivaju naučnim, ali to je potpuno pogrešno, budući da filosofski ateizam ne opovrgava veru naučnim metodom i empirijskim dokazima, već to sve vreme pokušava filosofskim postavkama. Uostalom, najaktivniji protivnici filosofskog ateizma su upravo istaknuti religiozni naučnici, poput Alistera MekGrata i Džona Lenoksa, zbog čega pomenuta vrsta ateističke misli ne može biti klasifikovana kao naučna.

Druga vrsta ateizma je militantni ateizam. On koristi postavke filosofskog ateizma kao podlogu, ali se od njega razlikuje po metodama „promovisanja“ ateističkih „dogmi“ u društvu, budući da umesto argumenta reči dominantno koristi argument grube sile, uključujući i argument puščane cevi.

Ova brutalna verzija ateizma je bila posebno karakteristična za 20. vek kroz „propoved“ izvedenu pod vođstvom „drugova“ kakvi su Lenjin, Staljin, Tito i Mao Cedung. Postoji i treća vrsta ateizma, koju obično nazivamo vulgarnim. Nosioci vulgarnog ateizma su verski neprosvećeni, neobrazovani i primitivni ljudi, koji koriste potkulturni rečnik kao svoju argumentaciju. Ta vrsta ateizma ne zaslužuje bilo kakav dalji osvrt i ispod hrišćanske časti je polemisati sa njegovim pripadnicima (sr. Mt 7, 6).

Pored svih nabrojanih ateizama postoji i jedan, krajnje specifičan, koji se obično karakteriše čudnom sintagmom „hrišćanski ateizam“. Šta bi bio taj takozvani „hrišćanski ateizam“? Najstarija vrsta tog ateizma jeste slučaj kada čovek ispoveda hrišćanskog Boga, a živi kao neznabožac ili, čak, bez ikakvih moralnih kočnica. Od postanka hrišćanstva je bilo takvih hrišćana, koji su zaboravljali da je hrišćanstvo najuzvišenija vera koju prati jednako uzvišena lična etika.

Ovaj vid hrišćanskog ateizma, međutim, bio je vezan za pojedinačnu praksu života konkretnih ličnosti i nije bio zaokružen kao koncept – drugim rečima, bio je i ostao odlika ljudi slabog karaktera koji olako shvataju svoj hrišćanski identitet, a za svoj nehrišćanski način života nemaju potrebu za pokajanjem.

Drugi vid hrišćanskog ateizma je pojava skorijeg datuma, nastala u drugoj polovina 20. veka na Zapadu i, za razliku od prethodnog, predstavlja zaokruženu filosofsku koncepciju. Pristalice te koncepcije se drže hrišćanskog sistema vrednosti, ali isključuju potrebu za hrišćanskim Bogom. U pitanju je, dakle, paradoks svojevrsnog hrišćanstva bez Hrista.

Suštinski gledano, toj ideji u poslednje vreme konvergiraju i neki pripadnici novoateističkog pokreta na Zapadu, među kojima je i pomenuti Ričard Dokins, koji odnedavno sebe naziva ateistom koji je kulturološki hrišćanin, budući da podržava ideju društva koje baštini hrišćanski etos i kulturu (dodajmo da Dokins svoj stav iznosi pre svega zbog procesa ubrzane islamizacije zapadnih država).

Da zaključimo: u prvoj verziji hrišćanskog ateizma čovek veruje u Boga, ali u praksi živi kao da ga nema, dok u drugoj verziji ne veruje u Boga, ali se u praksi trudi da živi kao da ga ima.

Vratimo se sada na bizarni masovni događaj koji se zbio u Hrvatskoj. Zagrebački koncert, koji je srušio rekorde masovnosti i brzine prodaje karata (ovaj drugi parametar je posebno zanimljiv), doneo je nešto suštinski novo što ga kvalifikuje kao najveću antiliturgiju 21. veka i ključni događaj koji promoviše novu vrstu hrišćanskog ateizma, koju odlikuje zaprepašćujući stepen duhovne shizofrenije.

Nekoliko stotina hiljada mladih ljudi koji uporedo nose hrišćanske i antihrišćanske (ustaške) simbole, uzvikuju hrišćanske i antihrišćanske (ustaške) poruke, dok ih duhovno „hrane“ pesme hrišćanskih i antihrišćanskih (ustaških) motiva, a sve to uz svetlosne efekte i projekcije Časnog Krsta, lika Presvete Bogorodice, anđela i, na koncu, reči „Gorit će nebo i zemlja“ i „Oluja 95“ (kojom se veliča najveći progon pravoslavnih hrišćana iz jedne evropske države posle Drugog svetskog rata), nešto je do sada neviđeno.

Hrvatska je ovim koncertom sebe ozvaničila – ni manje ni više – nego kao svetski centar nove vrste ateizma

Toliki broj mladih indoktriniranih ljudi koji su sve vreme ubeđeni da „Bogu službu čine“ (sr. Jn 16, 1-2), nesameriv je sa bilo kakvim sličnim događajem u skorijoj istoriji i predstavlja verovatno najbizarniji vid hrišćanskog ateizma ikada zabeležen, a pri svemu tome rekordno masovan, konceptualno zaokružen i krajnje karakterističan po pokušaju spoja hrišćanstva i antihrišćanstva.

Verovatno će u budućnosti biti napisana neka socio-psihološka studija vezana za ova događaj (kako li bi ga tek sagledavao jedan Erih From da je naš savremenik, zanimljivo je pitanje), no taj domen ćemo ostaviti drugima, a mi ćemo se vratiti na religiološku i, jednim delom, bogoslovsku analizu.

Ukoliko je Sveta Liturgija ikona Carstva Nebeskog, kako to uči hrišćansko bogoslovlje, čega bi onda bila ikona masovne antiliturgije održane na zagrebačkom Hipodromu? Odgovor je, verujem, sasvim jasan. Iskren i dobronameran čovek, pritom, ne može, a da ne oseti duboku tugu za tolikim oprelešćenim dušama zavedenim na put duhovne propasti. Da li se za te mlade ljude išta može reći osim: Oprosti im Bože jer ne znaju šta čine (Lk 23, 24)? No jedno je sigurno: odgovornost za duhovnu katastrofu u koju su hrvatska deca masovno uvučena tražiće se pre svega od onih koje su im umesto zdrave hrane pružili otrov.

S tim u vezi, većina kritičara pomenutog koncerta (kako u Hrvatskoj, tako u ostatku Balkana) prstom upire u hrvatske političare i smatra da je ovo poraz savremene hrvatske države, što je u pravno-političkom smislu nesumnjivo tačno. No u čisto etičkom smislu se teško može govoriti o porazu hrvatske države, budući da njen politički vrh iz godine u godinu frenetično slavi progon četvrt miliona svojih građana kao najveći trijumf.

Tu je, dakle, teško govoriti o bilo kakvom moralnom padu hrvatskih političara, bar onih koji zauzimaju mejnstrim pozicije u poslednje tri decenije – na dno se može doći samo sa visine, koja u pomenutom slučaju teško da je prethodno dostignuta (čast izuzecima, kojih svakako ima i koji su........

© Нови Стандард