Otkako je 2020. godine neformalno unesen u kalendar, bilo je mnogo reči kritike na račun novopečenog „Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave“. I sve kritike su bile opravdane, budući da sam naziv ovog praznika svedoči o tome da nema nikakve stvarne veze sa srpskim prazničnim tradicijama, već predstavlja bezdušni komitetski simulakrum u koji su zgurani svi neuralgični pojmovi srpske javne scene, a zatim vezani za datum koji nema nikakav mobilizacioni potencijal.

U pitanju je bio klasični primer jalovog fasadnog nacionalizma, jedinog dozvoljenog u Srbiji praktično od okupacije ’41, što, ruku na srce, takođe predstavlja nekakvu tradiciju.

Pa opet, sama činjenica da se ovaj praznik (neformalno, kako drugačije?) obeležava u dve od tri srpske države, da se tim povodom u Srbiji organizuje najveća vojna parada bez prisustva Vladimira Putina u ovom veku, pa samim tim i da služi kao privremeni prevoj za sve otvorene rane nacionalne politike, čini ovaj praznik svojevrsnim lukavstvom Uma koje omogućava sputanom i prezrenom Srpstvu da se projavi među okupiranim i zavađenim Srbljima i malo zalepeta potkresanim krilima.

Prvo, praznik, kako se ispostavlja, nikada nije zvanično usvojen i nema ga na spisku zvaničnih državnih praznika, pa samim tim služi kao simbol aktuelne vlasti, što je, bez sumnje, mnogo bolje nego da se za jednu partiju vezuju stvarni nacionalni praznici poput Vidovdana ili Sretenja.

Drugo, kukavni fasadni nacionalizam, modeliran po uzoru na kolonijalne nacionalizme zemalja po komšiluku, služi kao okidač za stvarni srpski nacionalizam, koji se, hteo-ne-hteo, tog 15. septembra probudi iz dogmatskog dremeža i počne da grmi o tome kako bi nacionalno šenlučenje trebalo da izgleda.

Treće, ovaj pojmovno prazni nepraznik svačega (pa samim tim ničega) služi upravo da ukaže na prazno mesto najvećeg srpskog nacionalnog praznika – Vidovdana – i podseti nas sve da kao društvo i država nismo dorasli tome da njega obeležavamo sa vojnim paradama i nacionalnim zastavama, što bi, razume se, bilo dočekano sa užasom kod svih naših stranih partnera i evropskih staratelja, o srbofo(b)nom komšiluku da ne govorimo.

Ali na samom kraju imamo najveće i najvažnije lukavstvo Uma: u pitanju uopšte i nije praznik nečega što imamo i što treba da čuvamo, već onoga što nam treba, što nam je oteto i uskraćeno, i za šta se tek moramo izboriti, kao i za slobodu da praznujemo Vidovdan kada hoćemo i kako hoćemo.

Reč je, naravno, o tri stvari koje su nam nominalno date, ali koje su nam u praksi zabranjene manipulacijama, političkim nasiljem, a neretko i otvorenim pretnjama – o srpskom jedinstvu, o slobodi za Srbe sve i svuda, i o srpskoj nacionalnoj zastavi.

„Jedinstvo“ je reč koja je tokom prethodne godine revolucionarnih gibanja i političkih trvenja često iskrsavala u javnom diskursu, uvek kao klasični quaternio terminorum.

Dok su se opozicija i pobunjeni narod pozivali na „jedinstvo“ dok su (anonimno i po društvenim mrežama) maltretirali i šikanirali svakoga ko nije spreman da se priključi njihovim političkim performansima („ko ne skače, taj je…“ znate već), za kompradorsku elitu „jedinstvo“ je bio........

© Нови Стандард