Na našoj nedavnoj konferenciji u okviru platforme Salon Liberté koju vodim u Briselu, posvetio sam se temi kulture sećanja u Evropskoj uniji.

Kulturu sećanja oblikuju mnogi faktori. Politika, kao sfera odnosa moći, svakako je jedna od najuticajnijih sila u određivanju šta treba pamtiti i slaviti – kao i šta treba zaboraviti ili marginalizovati. Svaka samosvesna nacija je, u izvesnom smislu, skup ljudi koji se osećaju kao celina – povezana stvarnom ili mitološkom zajedničkom tradicijom, skupom zajedničkih vrednosti i kolektivnim društvenim ciljevima. Kada su ovi elementi prisutni, narod poseduje poseban identitet i unutrašnju snagu.

Dok su eru pred nastanak Evropske unije na starom kontinentu karakterisali nacionalni mitovi i legende – poput čudovišta iz Loh Nesa u Škotskoj ili Belog jelena u Mađarskoj – promena perspektive počela je u drugoj polovini 20. veka. Od samog početka, cilj je bio da se „ratnohuškačke“ nacije kontinenta „disciplinuju“, ne samo politički i vojno, već i duhovno, uvođenjem novog narativa o zajedničkoj evropskoj istoriji.

Ova promena perspektive postala je poznata kao „politika harmonizacije nacija sa evropskim vrednostima“. Jedan od najboljih primera ove prakse je takozvana „Kuća evropske istorije“ (House of European History) u Briselu. To je muzej posvećen stvaranju novog evropskog identiteta kroz dobro isplaniranu izložbenu strukturu koja prikazuje evropske nacije kao zle, a osnivanje EU kao trenutak preobražaja.

Kao što je profesorka Katalin Deme primetila gostujući na našoj panel diskusiji, postoje tri različita oblika istorijskog revizionizma: akademski (koji sprovode intelektualci kroz naučna istraživanja), prepravljanje kroz političke odluke i potpuno poricanje (brisanje istorije). Kuća evropske istorije primer je trećeg tipa – poricanja – jer potpuno izostavlja nacionalne istorije, uprkos tome što nosi naziv „evropska“.

Ovaj “muzej” otvoren je 2017. godine na inicijativu Evropskog parlamenta. Pored toga što je politički jasno profilisan, on predstavlja novi talas “interaktivnih” muzeja, gde se jasno promoviše društveni aktivizam kao jedan od neizostavnih ciljeva muzejske izložbe.

Indikativan je naziv House (kuća) koja zapravo kao cilj ima kreiranje jednog sigurnog prostora gde se gosti neće osećati ugroženo i gde će slobodno artikulisati svoje mišljenje. To je zapravo deo jednog šireg fenomena na Zapadu, gde se umesto konfrontacije i debate promoviše pravo na mišljenje i nemogućnost njegovog napadnja. Slične primere nalazimo i u drugim evropskim gradovima: Kuća istorije Savezne Republike Nemačke (Haus der Geschichte) ili kuća terora u Budimpešti (Terror Háza Múzeum).

Kao što napominje profesorka Deme, ideju o stvaranju muzeja evropske istorije pokrenuo je Hans-Gert Petering, nemački pravnik, istoričar i konzervativni........

© Нови Стандард