Kada je počeo pogrom nad preostalim Srbima u Prištini, 17. marta 2004. godine, u stan Aleksandra i Dragice Janićijević u centru grada došao je britanski oficir i kazao im nameru da ih evakuiše i da će, verovatno, morati da napuste Prištinu. Domaćin kuće, Aleksandar, odgovorio mu je da u pravoslavnoj veri postoji jedan običaj da kada se čoveku bliži čas smrti on pozove svoje najmilije da se oproste i poljube ga u čelo.

„Po tom našem običaju, ja sam se sa svojom Dragicom oprostio još 1999. godine kada smo odlučili da ostanemo u Prištini. Poljubili smo jedno drugo u čelo, prekrstili se, i sada čekamo smrt. Možete da nam radite šta hoćete, ali mi iz našeg stana i Prištine ne idemo“, kazao mu je.

U martu se obeležavaju godišnjice dva pogroma nad Srbima sa Kosova i Metohije. Prvi je počeo bombardovanjem i direktno su ga sprovodile najjače države sveta oličene u NATO alijansi, dok je drugi bio u martu 2004. godine. Tačnije većina nas veruje da je on samo nastavak onog prvog, ali sa zamenjenim ulogama. Oni koji su ga počeli pet godina pre, sada su samo posmatrali kako njihovi štićenici pokušavaju da završe ono što njihove bombe nisu uspele – pritom potuljeno im pomažući poput pomenutog oficira.

Ovo, ipak, nije priča o Martovskom pogromu već o čika Aci Janićijeviću, kako smo ga svi zvali, njegovoj supruzi gospođa Dragici, ali i mnogim drugim Srbima koji više od dve i po decenije opstaju sa svojim porodicama, ili sami, u getima širom Kosova i Metohije. Pogrom i dalje traje, ima on hiljadu lica, ali odolevamo.

Čika Acu sam upoznala u Gračanici, tri godine nakon završetka bombardovanja. Bio je fizičar po struci, načitan i duhovit čovek. Gospođa Dragicu upoznala sam ranije, jer je u to vreme češće dolazila u Gračanicu. (Sve ovo pišem jer se u februaru čika Aca upokojio u 97 godini života – bio je najstariji Prištevac. Njegova supruga preminula je 2019. godine. )

Janićijevići su bili divni ljudi. Gospođa Dragica je rodom bila iz Vučitrna, a čika Aca rođeni Prištevac, kao i njegov otac, deda, pradeda… Živeli su u stanu u centru grada i imena ulice se ne sećam, jer nam je orijentacija za taj deo Prištine bila zgrada Komande grada. Njihov ulaz bio je na 30 metara od rampe na kojoj je uvek dežurao vojnik – znači, Prištevci bi rekli, živeli su „kod Komande“.  U tu zgradu su se 1999. godine uselili službenici UNMIK misije, a srpskog vojnika zamenio je okupatorski policajac.

Gospođa Dragica mi je pričala kako njen suprug po završetku bombardovanja skoro dve godine nije izlazio iz stana. Nije mogao da se suoči sa promenom koja je svima nama nepravedno i na silu nametnuta, jer su za njega istina i pravda uvek bili na prvom mestu. (O čika Aci je divan tekst napisala njihova prijateljica Radmila Todić, a objavio ga je nedavno portal Riznica iz Gračanice.)

Njegova supruga je govorila kako ni u takvim uslovima života čika Aca sebe ni za jedan procenat nije promenio kada je u pitanju odnos........

© Нови Стандард