U svakom slučaju, više verujem u
inteligenciju mase, nego u inteligenciju elite.

Mišel Uelbek

Doskora slepo da bi videlo totalitarizam,
mišljenje je sada njime zaslepljeno.

Alen Finkelkrot

Postoje knjige koje bivaju prećutane od kritike i javnosti zato što nešto neprijatno ili važno saopštavaju o čoveku, određenom društvu ili vremenu; svoju valorizaciju takve knjige obično dobijaju tek decenijama kasnije, za šta svetska književnost daje brojne primere. Ređi je slučaj da se to važno ili neprijatno u jednoj knjizi anulira unisonim skretanjem pažnje javnosti na nešto sasvim drugo i tendencioznim interpretacijama koje vulgarizuju samu knjigu i pitanja koja ona pokreće.

Buka koja je proizvođena oko romana Pokoravanje (2015) Mišela Uelbeka, i pre izlaska iz štampe, navodi na pomisao da je sa njegovom recepcijom baš o tome reč – skretanju pažnje sa kritike obrazovanja i submisivnosti (kao)intelektualaca na medijski provokativnije teme. Druga mogućnost je da tumači naprosto nisu shvatili o čemu je reč u novoj Uelbekovoj knjizi i da nije u pitanju namerno ignorisanje njene osnovne teme nego je reč o previdu ili nerazumevanju – mogućnosti da profesionalni čitaoci (kritičari) sve slabije znaju da čitaju i tumače.

U tom slučaju teško je odrediti koja je od ove dve pretpostavke poraznija za stanje savremenog mišljenja – pretpostavka da tumači Pokoravanja uglavnom nisu umeli da predstave sadržaj ove knjige na iole korektan način, zbog čega su se zadržali samo na medijski provokativnoj epizodi političke vizije Francuske nakon 2022. godine, ili pretpostavka da su knjigu namerno i tendenciozno interpretisali u senzacionalističkom ključu, odvraćajući tako pažnju čitalačke publike sa pitanja slabosti obrazovanja i odgovornosti univerzitetskih profesora za sistemsku relativizaciju vrednosti i poraz mišljenja.

Uz tezu da je prekomernost priče o Pokoravanju bila strategija u službi prikrivanja i marginalizovanja njegove ključne teme, ovde će prvo biti razmotren odnos medija prema sadržaju knjige i temi koju su novinari, politički i književni kritičari izdvojili kao važnu, da bi u drugom delu teksta ukratko bili izloženi narativni nivoi Pokoravanja i geneza osnovnog pitanja koje Mišel Uelbek pokreće ovom knjigom, a to je pitanje kolaboracije univerzitetskih profesora, to jest submisivnosti znanja u odnosu na ekonomsko-političke interese.

Pretpostavka je da poriv i smelost otvaranja najtežih pitanja, koliko i talent ubedljivog narativnog uobličenja istih, izdvaja slobodno mišljenje od svakog drugog mišljenja, Intelektualca od obrazovanog i inteligentnog čoveka. Sudeći prema ovim parametrima, Mišel Uelbek – uprkos značenju nosećih ideja svog upozoravajućeg dela – daje kakvu-takvu nadu da Mišljenje i Intelektualac još uvek mogu da postoje.

O poslednjoj knjizi ovog autora, pre objavljivanja, pisano je i u Srbiji nekoliko puta u decembru 2014. godine, kao o „novoj Uelbekovoj provokaciji“ koja „islamom talasa Francusku“ i knjizi o „muslimanskoj Francuskoj“. [1] U svim zemljama u kojima je očekivan njen izlazak izveštavano je na sličan način, kao knjizi „jednostavne ideje“ i fabule. [2]

Na fenomen islama kao ciljani, navodno osnovni predmet romana, upućuju i korice mađarskog izdanja Pokoravanja, na kojima je stilizovana slika Monalize u tradicionalnom nikabu. [3] Interpretacije romana su i pre i posle njegovog objavljivanja bile usmerene na medijski akcentovane fenomene, poput islama i političkih odnosa u Francuskoj. [4]

Uglavnom samo na njih, bez obzira na to što su, ideološki i interesno, ove interpretacije neretko polazile iz sasvim različitih perspektiva posmatranja. Demonostrirajući svu banalnost korisničkog načina mišljenja takozvane medijske inteligencije, i budući brža od knjige, redukcionistička propaganda govorila je unapred i umesto njenog sadržaja.

Zamenivši ga, naglasila je pojednostavljenu (i za mnoge „uznemirujuću“) političku predikciju „muslimanske Francuske“, a kao centralnu temu izdvojila je parlamentarne izbore 2022. na kojima kandidat „muslimanskog bratstva“ zadobija poverenje većine i formira vladu. Ova epizoda Pokoravanja, između ostalog, bila je zgodan povod pojedinim tumačima da još jednom dovedu u vezu (ili poistovete) značenje islama sa fundamentalizmom. [5]

Tendencioznost tumačenja prerasla je u javni spektakl kada se njen izlazak sedmog januara 2015. poklopio sa tragičnim napadom na redakciju časopisa „Šarli Ebdo“, zaglušivši trezvena, savremenim zbivanjima neopterećena čitanja dela. Susret senzacionalističkih interpretacija sa dnevnopolitičkom stvarnošću, etiketiranje autora kao „sumornog džihadiste“ i „islamofoba“,[6] uz olake kvalifikacije Pokoravanja u rasponu od provokacije i pamfleta do pornografije, pogodovali su tiražima knjige na svim jezicima na koje je prevođena.

Najbolji agenti i promoteri Uelbekove knjige, ispostaviće se ubrzo, bili su politički novinari koji su, i pre objavljivanja Pokoravanja, „znali“ da je to knjiga o islamu i muslimanskoj Francuskoj. S obzirom na višedecenijsku medijsku proizvodnju ovog fenomena u značenju najveće opasnosti i glavnog neprijatelja, uz rastuće socijalne napetosti, konflikate i već dobro odnegovani strah od islama na Zapadu, teško da su je drugačije i mogli pročitati. [7]

Da je njen sadržaj predstavljen vernije, bez medijskog predubeđivanja i usađivanja značenja o temi Pokoravanja, verovatno ne bi bilo ni tih prevoda ni tiraža rasprodatih u stotinama hiljada primeraka za samo nekoliko nedelja. Bilo kako bilo, obistinila se pretpostavka Pjera Bajara da se i te kako strastveno može razgovarati o knjizi koju nismo pročitali, posebno sa sagovornicima koji to takođe nisu učinili (Bajar 2009: 12), kao i Bartova uticajna teza o smrti autora, to jest prevlasti interpretativnih značenja romana nad sadržajima koje je autor upisao (ili je mislio da je upisao) u svoj roman.

Tumači Pokoravanja uglavnom nisu umeli da predstave sadržaj ove knjige na iole korektan način, zbog čega su se zadržali na provokativnoj epizodi vizije Francuske nakon 2022.

Senzacionalističke i skrećuće interpretacije knjige dodatno će, u najkraćem roku i na neobičan način, potvrditi osnovnu tezu Pokoravanja o slabostima i submisivnosti savremene inteligencije. Istovremeno, one će ogoliti i način rada „kritičke“ mašinerije.

U nameri da sakriju ili bar skrenu pažnju sa neprijatne istine o svom služenju, predstavnici „kritičke inteligencije“ će senzacionalističkim tumačenjima sadržaja knjige i etiketiranjem autora nastaviti svoj osnovni, sada rutinizovani posao – fabrikaciju straha i spektakla.

U nastaloj situaciji „razgovora gluvih“, malo brže i radikalnije nego inače, Pokoravanje je podelilo sudbinu ostalih „kontroverznih romana“, mada je suština ostala ista – interpretacije, željene ili neželjene, nadvladale su autorski tekst. Ako autor nije „umro“, mit o autorstvu još jednom je zgažen, a sam autor, bar na kratko, i doslovno je zanemeo pred medijskom usmeravanjem i pritiskom koji je diktirao tumačenja romana, sugerisao i donosio zaključke, da bi kasnije bio doveden u situaciju da se opravdava od optužbi za „islamofobiju“ i da „brani svoju kontroverznu knjigu“. [8] – Nije u pitanju rasni sastav nacije nego sistem vrednosti, verovanja, uzalud je ponavljao Uelbek u intervjuima. [9]

Kao da je utrkivanju kritike u marginalizaciji Uelbekovog teksta (koja je zapravo bila njegova promocija) cilj bio da nas podseti da književnost nikako nije privilegovan jezik i da literarnost – ono što roman čini literaturom – nikoga više ne bi trebalo da zanima. I to je tako, književnost, nažalost, malo koga još zanima, ali politički privilegovani fenomeni, posebno oni koji su dugo medijski proizvođeni kao opasni i preteći, što jeste slučaj sa islamom u našoj eposi, izazivaju i te kakvu pažnju.[10] Znao je to i autor kada je pisao knjigu, jer islam nije „prazan list papira“, nego je, pored svega što jeste, visokokotirani medijski „proizvod“.

Zahvaljujući znanju da je u odsustvu političke intrigantnosti literatura osuđena na nevidljivost i sa, naizgled, kraljevskom distancom prema političkom ili verskom opredeljenju, bez predubeđenja – o dobrom i lošem, čistom i opasnom, nama i njima – sam Uelbek dao je svestan i nedvosmislen povod senzacionalističkim tumačenjima: uspelo mu je da isprovocira i dodatno nadraži najosetljivija mesta društvene intime i još da im se podsmehne.

Postupak kojim je u svoj roman-alegoriju uključio likove poznatih francuskih političara i jednog fiktivnog predstavnika „muslimanskog bratstva“ koji nakon........

© Нови Стандард