Da li su prosečnost i neupadljivost naše zaštitno ruho, kameleonska sposobnost da se prilagodimo svakoj situaciji u kojoj se nađemo, ili su ipak odraz nesigurnosti, bekstvo u nešto u šta ni sami ne verujemo? Da li je to način da se sakrijemo od sebe, ili strah od istupanja, jer osećamo da je taj teret prevelik za „Palanku“ kojoj, možda i nesvesno težimo?

Odgovori su potpuno subjektivni, ali i nebitni, mediokriteti su deo društva, i impulsivno poričući da smo jedni od istih, potvrđujemo da smo davljenik u mutnoj vodi koji ne može da ispliva iz mulja u koje je zapao. Aktivno poricanje u kontekstu pravdanja nas samo identifikuje sa onim čega želimo da se odreknemo.

Inkarnacija tome je država koja nije ništa drugo do refleksija svojih građana, nju čine ljudi, njihova participacija, karakteri i temperament. Dakle, ako u društvu postoje mediokriteti, isto važi i za države. U teoriji o međunarodnim odnosima se sreće pojam „srednjeg puta“, ali geopolitika mediokriteta je pojam dubljeg i složenijeg značenja.

Ono što oblikuje identitet jedne države u regionalnim i globalnim okvirima jeste njena politika, koja svoju moć crpi iz vladajuće elite ili odražava odjek ranijih društveno-političkih prilika. Upravo tu vladajuću strukturu, barem u teoriji, bira narod.

Ako u jednom društvu dominiraju mediokriteti, onda će i državna politika biti njihov odraz. Međutim, tu se krije zamka. Prosečan čovek, koji se ne ističe, izbegava da formira i brani sopstveno mišljenje, radije prepušta drugima da govore u njegovo ime zbog nedostatka hrabrosti, samopouzdanja i drugih pokretačkih emocija.

Ovde na scenu stupa populizam. Populistički lider naizgled deluje drugačije i harizmatično. On izgovara ono što prosečan mediokritet misli, ali se........

© Нови Стандард