Na kraju se dogodilo ono na šta su državni organi mesecima upozoravali. Vladan Anđelković, bivši radnik Državne bezbednosti, izveo je teroristički napad u centru Beograda, kada je bez povoda pucao u Milana Bogdanovića, Srbina, oca troje dece, a potom benzinom zapalio šator.

Svakome ko je pogledao snimak terorističkog napada u srcu prestonice, jasno je da je terorista pažljivo isplanirao svoj pir. Ali već nekoliko minuta nakon objavljenih snimaka, na kojima se, bez dileme, vidi ceo događaj, grupa blokadera je na društvenim mrežama započela sa teorijama zavere. Od toga da je vlast organizovala sukob, do toga da sve to nema veze sa blokadama. Činilo mi se, dok sam pratio mreže, da je samo još preostalo da neko kaže da je nesrećni Bogdanović sam sebe ranio, a da je snimak proizvod veštačke inteligencije.

Hrvat Tonino Picula je na skandalozan način pokušao da opravda ovaj monstruozni pokušaj ubistva rečima: „To je Ćacilend, on je pun Vučićevih pristalica i to se nasilje moglo očekivati.“ Od naših susjeda, uvek sa nožem u ruci, ovo je očekivano, kao što nije iznenađenje fotografija Vladana Anđelkovića sa Andrejom Plenkovićem, poglavnikom Hrvatske. Slučajan snimak teroriste sa premijerom druge države? Slučajan boravak teroriste u Hrvatskoj tri i po meseca bez prekida i njegov povratak u Srbiju samo pet dana pre terorističkog akta?

Slučajnosti ne postoje, posebno ne kod obojene revolucije – scenaristi i reditelji su isti, a svi putevi ne vode u Rim nego, izgleda, ka hrvatskoj obaveštajnoj službi. Uostalom, blokade su započete u Novom Sadu, odakle deluje Dinko (Šakić) Gruhonjić, neprikriveni ustašoid, koji se bori za ostvarenje ideja Drezdenskog kongresa – samostalne Vojvodine, pokatoličene, pod vlašću Hrvata.

Ovaj teroristički napad uklapa se u levičarsko-titoističku mustru linča neistomišljenika i ubijanja političkih protivnika. Takođe, logična je posledica politike antisrpske opozicije, koja suzavcem i biber sprejom zasipa oponente u Narodnoj skupštini Srbije.

Koncepcija ideologa obojene revolucije podrazumeva sankcije Rusiji, proterivanje kineskih investitora i ekonomsku propast Srbije po modelu petooktobarske revolucije 2000. godine. Uz neprestano i dosledno stvaranje atmosfere u kojoj bi i ubistvo predsednika Vučića izgledalo kao nešto normalno. Ili kako bi Picule i piculići rekli – kao nasilje koje se moglo očekivati.

Kralj Aleksandar Obrenović, koji je poveo Kraljevinu Srbiju putem napretka, bio je trn u oku domaćim i inostranim srpskim neprijateljima. I zato je postao žrtva nadolazećeg fašizma i komunizma u Evropi, žrtva........

© Informer