Draga Slavice,

Dok sam došao do novog telefona i rešio probleme, potrajalo je i evo tek sad sam iščitao sve.
Nisam ni sumnjao da ćete se oglasili, ali jedan razgovor me je prilično ganuo.
Još dok je zatvorska straža sedela u mojoj bolničkoj sobi, do mene su dolazile neke vesti, tekstovi, pa i ljudi. Igrajući se scena iz Otpisanih i drugih partizanskih filmova, uspevali su da probiju obezbeđenje.

Tako mi je u posetu došla prijateljica Ivana koja mi je ovako rekla: „Imaš pozdrav koji će ti mnogo značiti, znam, od tebi drage osobe“.

Na moj upitni pogled izgovorila je Vaše ime. Nisam mogao da shvatim kako ste se našle i rekla mi je da ste napisali tekst o meni. Nije mogla da mi ga pokaže, ali sam, znajući kako pišete, zamišljao.

Da samo znate koliko to tada znači, koliko daje snage i volje… Čim se malo oporavim, doći ću da se vidimo i ispričamo.
Kakva ste Vi ljudina, Slavice!

Ovako je započeo svoje pismo moj dragi, višegodišnji prijatelj, još iz vremena epidemije korone, profesor Branko Nikolić iz Užica. Jedan od sedmorice uhapšenih i osuđenih na 30 dana pritvora, a zatim oslobođenih istog dana.

Opaka bolest odnela je i njegovu suprugu, a moju koleginicu Danijelu, koja je imala samo 47 godina. Od tada znam za mnoge njegove lomove i borbe i uspehe i pobede da njihov maloletni sin ima sve što mu je potrebno i da postane ispravan mladi čovek, na pravom životnom putu.

U međuvremenu, obojica su postali istaknuti aktivisti iz prvih borbenih redova. Dule je, kao srednjoškolac, pešačio sa zastavom Užica širom Srbije. Branko je, sa Udruženjem građana „Da ne dišemo Duboko“ najzaslužniji što je zatvorena ozloglašena trovačnica – deponija Duboko iz okoline Užica. Ima on još mnogo važnih „zasluga“, tako da je pripremio i sebe i sina na eventualno privođenje i zadržavanje u pritvoru. Verovao je da neće biti duže od 48 sati i na toliko je bio spreman. Na 30 pritvorskih dana, koliko je i bez saslušanja osuđen, niko ne može da se pripremi.

I zaista, uskoro su došla dva policajca. Jedan u civilu i jedan uniformisani sa nalogom. Izveli su ga iz škole dok je radio na upisu dece u prvi razred srednje škole i sproveli u policiju.

„Bili su korektni ali i zbunjeni naređenjem koje je potpisao Miroslav Golubović, načelnik Kriminalističke službe.“

U policijskoj stanici je čekao čitavih četiri sata. Sedeo je na klupi, ništa se nije dešavalo. Objasnio im je da je srčani bolesnik, da nije uzeo svu terapiju i da nije stigao da doručkuje. Posle „igrokaza“ prepoznavanja i identifikacije, sa lisicama, sproveli su ga do zatvora, oko 200 metara peške.

Odmah na prijemu u zatvor, opet je objasnio da nema sve potrebne lekove i tražio je pregled lekara.

„Osećam aritmiju, sve teže dišem, imam vrtoglavicu… “ Kažu da će videti i za lekove i za lekara. Videće, dok se vrata ćelije ne zalupe. Kažu mu da policija, koja je u prvih 48h nadležna, ne zove Hitnu pomoć zbog „preventivnih pregleda“, već samo ako je neko životno ugrožen!?

„Ko li je od njih, uključujući i načelnika Nikolu Gordića koji je tu prisutan, stručan da to proceni“, pita se glasno bolesni profesor.

Iz ćelije, komunikacija je nemoguća. Kad god se neko pojavio tražio je lekara. Kroz „šuberčić“ su poručili njegovim cimerima da paze na njega i da pozovu samo u slučaju ako bude životno ugrožen!?

„Pozovite samo ako je životno........

© Danas