U vremenu kada se geopolitičke linije sukoba sve oštrije iscrtavaju po svetu, ali i preko Balkana, Srpska pravoslavna crkva (SPC) neodlučno stoji na raskršću između duhovne misije i političke instrumentalizacije. Sa jedne strane, ona predstavlja stub nacionalnog identiteta jer se prema podacima popisa stanovništva iz 2022, oko 81% građana Srbije izjašnjava kao pravoslavno, dok se u svakodnevnom diskursu „Srbin“ neretko poistovećuje sa „pravoslavcem“.

Ovo postavlja SPC u ulogu čuvara vere, tradicije i moralnih vrednosti celog naroda – ulogu koja bi trebalo da bude iznad prolaznih političkih manipulacija. Međutim, čak i letimičan pogled na istorijske i savremene tokove otkriva duboku zavisnost crkvenog vrha od spoljnih uticaja, posebno Ruske pravoslavne crkve (RPC) i Kremlja. Umesto suverene brige o duhovnim potrebama srpskog naroda, SPC se sve više pretvara u kanal ruske meke moći, šireći narative o „ruskom svetu“ koji služe interesima Kremlja na Balkanu. Upravo zato je krajnje vreme da se SPC oslobodi zavisnosti od imperijalnog podaništva, te da se reformiše u skladu sa duhovnim težnjama i interesima svih naroda u Srbiji i u regionu.

Istorijska zavisnost: od imperijalnih mitova do sabornih kapitulacija

Istorija srpsko-ruskih odnosa nije bajka o „vekovnom prijateljstvu“ i „slovenskom bratstvu“, već hronika imperijalnih manipulacija. Rusija se od 18. veka pozicionirala kao „zaštitnica“ pravoslavnih naroda na Balkanu, koristeći ovu ideju kao masku za ekspanzionističke ciljeve – pristup „toplim morima“ i kontrolu nad Bosforom i Dardanelima. Kučuk-Kajnardžijski ugovor iz 1774. bio je ključni korak kojim je Rusija dobila pravo da interveniše u ime pravoslavnih vernika u Osmanskom carstvu, što je otvorilo vrata za instrumentalizaciju balkanskih naroda u ruskim sukobima sa drugim silama. Rusija je pomagala Srbima isključivo kada je to odgovaralo njenim interesima, često ih napuštajući u ključnim trenucima, poput Bukureškog ugovora 1812, kada su Srbi prepušteni Osmanlijama zbog ruskog straha od Napoleona.

Ova dinamika se preslikava na SPC, koja je kroz vekove bila žrtva i saučesnik u ovoj igri. Klasičan primer je kalendarska reforma 1923, koja pokazuje kako je SPC žrtvovala sopstveni napredak za „sabornost“ sa Rusijom. Na Svepravoslavnom kongresu u Carigradu, Milankovićeva reforma julijanskog kalendara (najprecizniji sistem vremena ikada napravljen sa greškom od samo jednog dana na 128 godina), bila je jednoglasno usvojena. Iako ju je sama SPC predložila, a na Saboru u Sremskim Karlovcima i prihvatila glasovima 18:3, uslov je bio fatalan – reforma će se sprovesti samo ako je prihvate sve pravoslavne crkve, posebno „bratska RPC“. Tada je crkveni list Vesnik komentarisao da će se to dogoditi „kad bude skončanije veka sego – na Kukovo leto“. Čekajući Moskvu, SPC je žrtvovala nacionalni interes za iluziju jedinstva.

Ni danas Milankovićev kalendar nije uveden u praksu u SPC jer i dalje čekamo „Ruse da ga prihvate prvi“. Ovo nije samo tehničko pitanje, već predstavlja paradigmu – SPC prioritetizuje ruski konsenzus nad........

© Danas