U vremenu kada se geopolitičke linije sukoba sve oštrije iscrtavaju po svetu, ali i preko Balkana, Srpska pravoslavna crkva (SPC) neodlučno stoji na raskršću između duhovne misije i političke instrumentalizacije. Sa jedne strane, ona predstavlja stub nacionalnog identiteta jer se prema podacima popisa stanovništva iz 2022, oko 81% građana Srbije izjašnjava kao pravoslavno, dok se u svakodnevnom diskursu „Srbin“ neretko poistovećuje sa „pravoslavcem“.

Ovo postavlja SPC u ulogu čuvara vere, tradicije i moralnih vrednosti celog naroda – ulogu koja bi trebalo da bude iznad prolaznih političkih manipulacija. Međutim, čak i letimičan pogled na istorijske i savremene tokove otkriva duboku zavisnost crkvenog vrha od spoljnih uticaja, posebno Ruske pravoslavne crkve (RPC) i Kremlja. Umesto suverene brige o duhovnim potrebama srpskog naroda, SPC se sve više pretvara u kanal ruske meke moći, šireći narative o „ruskom svetu“ koji služe interesima Kremlja na Balkanu. Upravo zato je krajnje vreme da se SPC oslobodi zavisnosti od imperijalnog podaništva, te da se reformiše u skladu sa duhovnim težnjama i interesima svih naroda u Srbiji i u regionu.

Istorijska zavisnost: od imperijalnih mitova do sabornih kapitulacija

Istorija srpsko-ruskih odnosa nije bajka o „vekovnom prijateljstvu“ i „slovenskom bratstvu“, već hronika imperijalnih manipulacija. Rusija se od 18. veka pozicionirala kao „zaštitnica“ pravoslavnih naroda na Balkanu, koristeći ovu ideju kao masku za ekspanzionističke ciljeve – pristup „toplim morima“ i kontrolu nad Bosforom i Dardanelima. Kučuk-Kajnardžijski ugovor iz 1774. bio je ključni korak kojim je Rusija dobila pravo da interveniše u ime pravoslavnih vernika u Osmanskom carstvu, što je otvorilo vrata za instrumentalizaciju balkanskih naroda u ruskim sukobima sa drugim silama. Rusija je pomagala Srbima isključivo kada je to odgovaralo njenim interesima, često ih napuštajući u ključnim trenucima, poput Bukureškog ugovora 1812, kada su Srbi prepušteni Osmanlijama zbog ruskog straha od Napoleona.

Ova dinamika se preslikava na SPC, koja je kroz vekove bila žrtva i saučesnik u ovoj igri. Klasičan primer je kalendarska reforma 1923, koja pokazuje kako je SPC žrtvovala sopstveni napredak za „sabornost“ sa Rusijom. Na Svepravoslavnom kongresu u Carigradu, Milankovićeva reforma julijanskog kalendara (najprecizniji sistem vremena ikada napravljen sa greškom od samo jednog dana na 128 godina), bila je jednoglasno usvojena. Iako ju je sama SPC predložila, a na Saboru u Sremskim Karlovcima i prihvatila glasovima 18:3, uslov je bio fatalan – reforma će se sprovesti samo ako je prihvate sve pravoslavne crkve, posebno „bratska RPC“. Tada je crkveni list Vesnik komentarisao da će se to dogoditi „kad bude skončanije veka sego – na Kukovo leto“. Čekajući Moskvu, SPC je žrtvovala nacionalni interes za iluziju jedinstva.

Ni danas Milankovićev kalendar nije uveden u praksu u SPC jer i dalje čekamo „Ruse da ga prihvate prvi“. Ovo nije samo tehničko pitanje, već predstavlja paradigmu – SPC prioritetizuje ruski konsenzus nad nacionalnim interesom uvođenja moderne, precizne računice vremena, preobražavajući se tako u poslušnog satelita stranih interesa umesto duhovnog lidera sopstvene nacije. Glorifikacija neodlučnosti dolazi i iz tadašnjeg crkvenog pera: uredništvo časopisa „Hrišćanski život“ otvoreno je upozorilo da mnogi predstavnici crkve „pod pritiskom – laskavim ili grubim – ropski služe trulim bogovima našeg doba“. Drugim rečima, time se dolazi do ponižavajućeg priznanja da je kanonska „sabornost“ žrtvovana kako bi se udovoljilo spoljnim interesima.

Treba naglasiti da mit o Rusiji kao „zaštitnici“ Srba otkriva duboku asimetriju. U 19. veku, Rusija je koristila Srbe u ratovima protiv Osmanlija, ali ih je izdavala kada im je to odgovaralo – npr. u Sanstefanskom ugovoru 1878, kada je kreirala „veliku Bugarsku“ na račun srpskih teritorija, uključujući Niš i Pirot. Tokom 20. veka, Moskva je prvo odbila vapaje Beograda za vojnu pomoć neposredno pre Aprilskog rata, a potom je 90-tih kršila embargo UN i postulate međunarodnog prava naoružavajući i obučavajući hrvatsku vojsku. Tako opremljena hrvatska vojska sa ruskim instruktorima, lako je osvojila Knin, a pad Banjaluke je sprečen isključivo zahvaljujući diplomatiji SAD.

Sve te činjenice nisu bile dovoljne SPC da prestane sa širenjem mita o „bratskoj ljubavi“, povezujući pravoslavlje sa ruskom imperijalnom politikom, što je danas eskaliralo u ideologiju „ruskog sveta“. Rusija je vekovima prerađivala istoriju kreirajući narativ o „tradicionalno dobrim odnosima“ i naravno, koristeći crkvu kao svoj alat. I sve dok SPC vidi Rusiju kao „starijeg brata“, Moskva će percipirati Srbiju kao pijuna u borbi protiv Zapada.

Savremena instrumentalizacija: od Putina do srpskog integralizma

Zavisnost SPC od RPC se intenzivirala pod patrijarhom Porfirijem koji ne samo da toleriše, već i ohrabruje aktivnu promociju „ruskog sveta“ – ideologije RPC i Kremlja koja vidi pravoslavlje kao „alternativu zapadnom potrošačkom modelu“. Ovo uveliko prevazilazi duhovnu misiju i predstavlja geopolitičku propagandu u kojoj se SPC pozicionira kao politički eksponent Rusije na Balkanu.

Susreti na najvišem nivou eksplicitno potvrđuju geopolitičku orijentaciju SPC. U novembru 2025, patrijarh Porfirije se sastao sa Putinom u Moskvi, ukazujući da Srbija trpi udar „obojene revolucije“, ponavljajući kremaljsku retoriku: „Mali srpski čamac na uzburkanim geopolitičkim vodama mora biti vezan za veliki ruski brod, inače će potonuti.“. Tom prilikom je patrijarh Porfirije naglasio da je SPC „neraskidivi čvor“ između Srbije i Rusije, implicirajući da crkva garantuje geopolitičku lojalnost. Ovo ne predstavlja diplomatski manir sa neutralnim izjavama, već otvorenu spoljnopolitičku podršku Kremlju u veoma osetljivom trenutku.

Vukašin Milićević: Patrijarh nije otišao u Moskvu kao verski vođa, već kao predstavnik režima

Vukašin Milićević: Patrijarh nije otišao u Moskvu kao verski vođa, već kao predstavnik režima

Pre tog susreta je patrijarh Kiril u Beogradu u maju iste godine, proglasio ljubav prema Rusiji „organski utkanu u srpsku kulturu“, podstičući otpor „zapadnim uticajima“. Time je poručio da su Srbi predodređeni da slede Moskvu „zauvek“, nasuprot zapadnim uticajima, te da nikad nisu i neće odustati od ruske orijentacije. Ovakav diskurs slikovito ilustruje ideologiju „ruskog sveta“ koja se u Srbiji često promoviše kroz svet zajednice „pravoslavnih bogoprimaca“ pod okriljem Kremlja.

SPC i „pravoslavna civilizacija“

Ovakvi susreti su se intenzivirali u poslednje vreme, a SPC se posvetila organizaciji konferencija sa ruskim fondacijama koje promovišu „pravoslavnu civilizaciju“ kao suprotnost EU. Sve ovo pokazuje da SPC nije samo posmatrač, već predstavlja platformu za ruske subverzivne aktivnosti kojima je krajnji cilj destabilizacija regiona kroz „zamrznute konflikte“.

Stav SPC o Ukrajini je posebno problematičan. U sukobu oko Ukrajinske pravoslavne crkve, SPC je stala uz RPC odbijajući njenu autokefalnost dodeljenu 2019. od Vaseljenske patrijaršije. Ovo bi se moglo pravdati i principijelnošću SPC da nije nepunih mesec dana nakon priznanja Makedonske pravoslavne crkve – Ohridske arhiepiskopije (MPC-OA) od strane Vaseljenske patrijaršije, i sama zvanično priznala MPC-OA i uručila im tomos o autokefalnosti. Patrijarh Porfirije je više puta isticao da „Srbija ne sme uvesti sankcije Rusiji“ zbog agresije, podržavajući neutralnost koja je u potpunoj suprotnosti sa procesom EU integracija.

U regionu se ideja patrijarhalnog ili ekspanzionističkog nacionalizma za 21. vek frazeološki preobražavala od „velike Srbije“, preko „srpskog sveta“, do najnovijeg „srpskog integralizma“. Ta ideja sada intenzivno traži oslonac u SPC za očuvanje srpskog jedinstva, ali se posledično zanemaruje region koji se dodatno deli i ugrožava, umesto da se spaja i integriše. Obzirom na tektonske globalne geopolitički promene i kreiranje novih odnosa u svetu, posledice ovakvih nesavesnih ideologija mogu biti nesagledive i egzistencijalno opasne i za državu i za narod.

Odnos sa vlašću: simbioza privilegija i manipulacije

U Srbiji, SPC uživa privilegovan položaj koji se nikako ne uklapa u sekularni državni model. Plate sveštenika se finansiraju iz budžetskih sredstava, vraćanje crkvene imovine i poslovne građevinske investicije se realizuju bez poreza, a veronauka je obavezna u školama od 2001. U donošenju državnih odluka, deluje da je SPC „nezaobilazna“ uz čestu podršku autokratskim tendencijama. Patrijarhovi susreti na najvišem državnom nivou ukazuju i na pragmatičnu simbiozu: crkva daje „amin“ politici, a zauzvrat dobija moć. U zvanično sekularnoj državi, ovo predstavlja korupciju uticajem – SPC ćuti na siromaštvo, nepravdu i sistemsku korupciju, ali uveliko raspravlja o spoljnoj politici prioritetizujući ruske interese nad nacionalnim.

SPC i Ruska pravoslavna crkva ujedinjene protiv Zapada: Analiza Kijev posta o tome kako sveštenstvo raspiruje rat na Balkanu

SPC i Ruska pravoslavna crkva ujedinjene protiv Zapada: Analiza Kijev posta o tome kako sveštenstvo raspiruje rat na Balkanu

Posledice ovakve politike SPC su razorne po srpsko društvo. Sama crkva gubi ugled čuvara vere i postaje populistički alat za manipulaciju. Bez obzira što mladi u Srbiji vide Zapad kao bolji model za život (70% preferira EU/SAD), mnogi podržavaju rusku propagandu. Međutim, u uslovima geopolitičkog sukoba i agresorskog rata Moskve, ruska propaganda ne predstavlja sredstvo širenja meke moći, već je evoluirala u ratnu propagandu namenjenu širenju dezinformacija i hibridnim operacijama. Upravo to je našim Ustavom zabranjeno, ali očigledno u Srbiji nema političke snage da se javno suprotstavimo takvom malignom uticaju.

Ultimativna reforma: SPC za svoj narod, a ne za imperije

Vreme je definitivno za reformu crkve koja bi se realizovala na postulatima nezavisnosti od spoljnih uticaja, transparentnosti, ali i na pomoći siromašnima i aktivnom doprinosu miru. Vernici zaslužuju crkvu koja služi njima, a ne Kremlju. Ukoliko se SPC ne reformiše, rizikuje da postane relikt prošlosti, a ne svetionik budućnosti. Nema nikakve sumnje da vernicima treba SPC, ali ne rigidna i konzervativno fanatična kakva je danas. Krajnje je vreme da se SPC odmakne od politikanstva i geopolitičkih manipulacija i da se vrati suštinskom duhovnom pozivu. Geopolitički vrtlog već je zahvatio SPC, ali ostaje neizvesno da li će usisati i čitavo društvo. Zato izbor postaje jednostavan: ili ćemo se menjati i odupreti tom vrtlogu, ili ćemo nestati u njemu.

Autor je konsultant iz oblasti geopolitike i bezbednosti

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

$bp("TargetVideo_73161333",{"video":"2527630","width":"16","height":"9","id":"40420"})

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari Odustani od odgovora

document.addEventListener("DOMContentLiteSpeedLoaded",function(){document.body.addEventListener("click",function(event){if(event.target.matches(".comment-reply-link, #cancel-comment-reply-link")){turnstile.reset(".comment-form .cf-turnstile")}})})

Sport • 10.03.2026. 17:52 Novak Đoković se pobunio protiv odluke Ministarstva sporta Srbije, “država” reagovala: TSS-u vraćen novac, dobili i dodatne milione iz budžeta

Novak Đoković se pobunio protiv odluke Ministarstva sporta Srbije, “država” reagovala: TSS-u vraćen novac, dobili i dodatne milione iz budžeta

Lični stavovi • 09.03.2026. 16:07 Jedan zvaničnik CIA trijumfalno je rekao veliku istinu

Jedan zvaničnik CIA trijumfalno je rekao veliku istinu

Politika • 10.03.2026. 16:25 Hrvatski ministar odbrane: Nadam se da će srpske hipersonične rakete ostati kod njih u skladištu

Hrvatski ministar odbrane: Nadam se da će srpske hipersonične rakete ostati kod njih u skladištu

Život • 10.03.2026. 20:11 Loto rezultati: Koji brojevi su izvučeni u 20. kolu?

Loto rezultati: Koji brojevi su izvučeni u 20. kolu?

Politika • 10.03.2026. 15:22 Osmani: Bela kuća tražila da Kosovo u Odboru za mir predstavljam ja, a ne Kurti

Osmani: Bela kuća tražila da Kosovo u Odboru za mir predstavljam ja, a ne Kurti

© Danas