U petak, 25. avgusta 2000, dok je trčao po trim stazi u Košutnjaku, nestao je Ivan Stambolić, nekadašnji predsednik Srbije i više godina blizak prijatelj Slobodana Miloševića. Na džoging je krenuo oko devet sati, poslednji put je viđen sat kasnije kod restorana „Golf“, a očevici su potvrdili da su ga odatle odveli neki ljudi koji su došli belim kombijem. Odmah je ovaj događaj postao dominantna vest u celom svetu, sem za režimske medije u Beogradu koji o tome pet dana nisu prozborili ni reč. Identično kao kad je doneta presuda našem novinaru Miroslavu Filipoviću.

Čim su mi Stambolićevi prijatelji javili o njegovom nestanku, odmah sam otišao do njegove porodice. Stambolić, koji je u početku imao rezerve na koncepciju lista („Jao, Božo, šta to, bre, napraviste, to nema ko da čita“), postao je veliki prijatelj Danasa.

Veoma često smo se nalazili i razgovarali. Čak je i njegovo poslednje javno pojavljivanje bilo u sredu, 23. avgusta, u restoranu „Lovac“, gde smo zajedno ručali. Zbog svega toga, porodica Stambolić me je zamolila da razgovaram s otpravnikom poslova Kraljevine Norveške Svere Berg Johansenom s molbom da se i njegova vlada zainteresuje kod beogradskih vlasti za ovaj nestanak.

Redakcijski komentar nosio je naslov „Nestanak državnika“:

„Od petka ujutru kada je nestao negde na trim stazama Košutnjaka, a verovatno u prepodnevnim satima kad se obično rekreira, o Ivanu Stamboliću, bivšem državniku Republike Srbije, nema vesti. Barem ne do zaključenja ovog izdanja, do trenutka kada je od njegovog nestanka prošlo dva i po dana. Nema vesti o tome gde bi mogao biti, ali nema ni zvaničnog saopštenja policije da je eventualno započela opsežnu potragu za bivšim državnikom Republike Srbije, navedena sumnjama da se radi o delu otmice, pljačke, iznuđivanju… da mi ne nagađamo dalje. Stambolić svakako nije nestao u želji da se osami i da sam za sobom zametne svaki trag. A valjda zaista nema razloga da sumnjamo da je u pitanju politička otmica. Bez obzira što Stambolićeva aktivnost nakon Osme sednice nije otišla dalje od kritike političkih zbivanja u Srbiji.

Tako je u sticaju ovakvih okolnosti, u najmanju ruku, neobično da o Stamboliću mediji i građani već dva dana čuju samo na osnovu saopštenja njegove porodice, koja valjda i sama ima pravo da od zvaničnih organa očekuje da je izveste o tome dokle se u potrazi stiglo.

Policija je porodicu obavestila tek da ga u potrazi (koja nije mogla biti obavljena noću, valjda zato što je noću na Košutnjaku za policiju suviše mračno) nije našla. I sa svakim satom više od nestanka ovog bivšeg državnika brige, naravno, rastu. Strahovi i čuđenje takođe, jer je indiferentnost s kojom bivše kolege Ivana Stambolića, a od kojih su mnogi visoki funkcioneri ove države, reaguju na njegov nestanak neverovatna.

Neverovatno je ćutanje o slučaju koji bi u Moskvi, da se radi o Gorbačovu, u Berlinu, da se radi o Kolu, u Makedoniji, da se radi o Gligorovu, u Britaniji, da je u pitanju Mejdžor, ’rastao’ do usijanja u medijskom, ljudskom, kolektivnom i svakom drugom smislu. Jer, to su situacije u kojima se obično zavrti pitanje – ako nestane čovek takvog političkog ranga, toliko poznat javnosti, bivši kolega ljudi koji drže konce moći u svojim rukama, s kakvom lakoćom može nestati običan građanin i koliko tek malo kolektivne brige on može da očekuje?

U strahu su velike oči. Apsurdno je, ali možda bi i najbolje bilo da se Stamboliću dogodilo ono što se s vremena na vreme u ovoj zemlji dogodi........

© Danas