Uvažena gospođo Zmijanac, draga Vesna, Sećam se, kao da je bilo danas, kada ste 5. oktobra 2000. godine, uveče, sa suzama radosnicama banuli u živi program Studija B, posvećen tada već obavljenom strmoglavu Slobe Miloševića, i čestitali građanima Srbije pobedu i slobodu. Vanredni program je vodio stari dobri Marko Janković, alijas Kolos sa Rodosa, koga sam decenijama kasnije na rakiji kod Joce u Bezistanu pitao – otkud Vesna Zmijanac na Studiju B baš tog istorijskog dana i historijske večeri – a Kolos sa Rodosa mi je rekao: „Živela je tu negde u komšiluku Beograđanke, pa je došla sama, spontano, nenašminkana“.

Vaše ukazanje, draga Vesna, u noći istorijske pobede na ekranu jedine slobodne televizije u Beogradu, bio je znak da će se ta revolucija završiti kako se završila, povratkom onih koje smo tada oterali – tako sam to tumačio – jerbo nisam primećivao u deset godina Miloševića da Vas je ta vladavina nešto posebno nervirala, a kamoli šikanirala ili targetirala. Jedino se sećam da je tada perspektivni radikal Tomislav Nikolić, potonji osnivač Srpske napredne stranke, tamo negde polovinom devedesetih držao govor u Narodnoj skupštini i jednog poslanika Socijalističke partije Srbije tradicionalno radikalski izvređao, nazvavši ga „mucavi tucač kafanskih pevačica“, a onda u istom tom govoru citirao stih iz vaše pesme koji ide ovako: „Napolju je bio mrak i vetar jak“.

Šta je on hteo da kaže u govoru sa tom paralelom, stvarno ne znam, ali to citiranje u skupštini je bilo sve od Vašeg angažmana u politici pod Miloševićem, po mojoj veoma preciznoj evidenciji, ali ako će Vam biti bar malo lakše, nije se u to vreme nešto svojim opozicionim delovanjem proslavila ni Lepa Brena. A o Slavuju iz Mrčajevaca da i ne........

© Danas