Doselio se u našu zgradu kao „dečko“ od komšinice. Priča malo liči na film „Tajvanska kanasta“. Ali samo malo. Zato što je Saša Belopoljanski bio simpatični gubitnik. On je samo verovao da neko u njemu vidi arhitektu, što je stvarno i bio. Ovaj moj komšija nije bio ništa i niko u njemu nije video ništa, osim komšinice, ali i to je kratko trajalo. Za razliku od Belopoljanskog, nikom nije bio simpatičan. Bio je od onih tipova kojima se izgleda pokvario sef, pa svo zlato moraju da nose sa sobom.

Sijalo je sve na njemu, kao novogodišnja jelka. Inače, ja mnogo volim jelke, taj njihov sjaj me podseti na detinjstvo i najlepše nove godine u našem stanu na Dorćolu. Ali ne volim mračne tipove koji imaju lažni sjaj. Kratko je sijao, vidi kako je to bilo…

Kako nije bio ništa i nije radio ništa, trenirao je onaj mračni pogled a šišao se „na opasno“. Meni je više delovao smešno. Svratio je neki put sa komšinicom, kad su bila porodična slavlja. Pio je samo viski i to ne onaj sa Kalenića, nego je tražio „čivas“. Mene je posmatrao sa prezirom. Debeli advokat, oženjen, kod mene sve po pravilu službe, ceo život sam takvim likovima dosadan i odbojan tip, što me naravno čini veoma srećnim. Na moju žalost, odbojan sam im i dosadan dok im ne zagusti. A naravno, mora da im zagusti.

Baš takav kakav je, moj komšija, nekom se učinio veoma podobnim za funkciju direktora tek osnovane firme. Dripci iz neke banke, osmislili su šemu kako da........

© Danas