„Ključ je u desnom džepu, ključ je u desnom džepu, ključ je u desnom džepu.“

Ovu rečenicu poluglasno je ponavljao je Petar* iz Kraljeva dok se kretao ka zgradi fakulteta.

Osećaj da nešto nije kako treba pratio ga je od jutra, a ponavljajuće misli činile su svaki korak napornim.

Petru je pre pet godina dijagnostikovan opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP), psihološko stanje koje se ispoljava kroz opsesivne (uporne i nametljive) misli i ponavljajuće prisilne radnje.

„To nije samo navika ili perfekcionizam, već stalna borba sa sopstvenim mozgom koji vam nameće da nešto strašno može da se desi ako ne uradite određeni ritual“, objašnjava student za BBC na srpskom.

Ovaj poremećaj pogađa oko dva odsto svetskog stanovništva i može značajno da utiče na svakodnevni život.

OKP obuhvata dve grupe simptoma – opsesije i kompulzije koje ne moraju nužno ići zajedno, kaže Aleksandra Bubera Ninić, doktorka psihijatrije i psihoterapeutkinja za BBC na srpskom.

„Opsesivne misli se nameću van čovekove volje, i često su u suprotnosti sa uverenjima pojedinca, a dolaze iz sfere nesvesnog“, objašnjava ona.

One su neželjene i uznemirujuće, dok su kompulsivne radnje one koje čovek veruje da mora da izvrši kako bi se smanjila nelagoda.

„To su radnje koje omogućavaju smirivanje napetosti, poput proveravanja, čišćenja ili brojanja, a u pitanju može biti i neka mentalna radnja poput određenog načina razmišljanja ili molitve“, dodaje.

U pitanju nije slabost volje, već se radi o ozbiljnom poremećaju sa jasnom biološkom osnovom, ukazuje Roberto Grujičić, dečiji klinički psihijatar, za BBC na srpskom.

„Ako se ne leči, ovaj poremećaj može značajno narušiti školovanje, socijalizaciju i opštu funkcionalnost, ali takođe može dovesti do razvoja drugih problema mentalnog zdravlja kao što su depresija i anksiozni poremećaji“, objašnjava on.

Petru su se prve psihološke tegobe javile u sednjoj školi.

„Bilo je to posle razvoda mojih roditelja, to sam vrlo teško podneo“, priseća se on.

Prvo se javio strah od bolesti dragih ljudi, ali se stanje vremenom pogoršavalo.

„Misli su bile sve gore, posebno tokom studiranja, govorile su mi da povredim sebe ili nekog drugog“, kaže on.

Tada je odlučio da ode kod psihijatra.

Prvi simptomi ovog poremećaja se najčešće javljaju u periodu detinjstva ili rane adolescencije, a mogu se javiti naglo (obično posle infekcije ili stresne situacije) ili postepeno, objašnjava Grujičić.

Oni se najčešće zanemaruju jer ih roditelji ili porodice „vide kao navike ili prolaznu fazu“.

Često su nastavnici i roditelji prvi koji primete da se deca ponašaju........

© Danas