Na svetskoj premijeri novog dokumentarca Milča Mančevskog u Sarajevu, priča o požaru u kočanskom klubu „Puls“, u kojem su stradale 63 mlade osobe, ispričana je gotovo bez posrednika, kroz svedočenja preživelih, onih koji su pokušavali da pomognu i ljudi koji su izgubili svoje najbliže.

U sarajevskoj sali, gotovo ispunjenoj publikom, na kraju projekcije nije bilo aplauza koji bi mogao odmah da prekine ono što je film ostavio za sobom. Ostao je muk. Aplauz je usledio kasnije.

Na Sarajevo Film Festivalu svetsku premijeru imao je dokumentarni film „Dobri ljudi“ makedonskog reditelja Milča Mančevskog, film o tragediji koja je 16. marta 2025. godine pogodila Kočane u Severnoj Makedoniji. U požaru u prepunom noćnom klubu „Puls“ stradale su 63 osobe, dok su desetine drugih povređene.

Mančevski se u Sarajevo vratio posle više od tri decenije. Prvi put je na festival stigao 1995. godine, u godinama nakon rata, da prikaže „Pre kiše“. Tada je, kako je rekao publici, iz Splita putovao ratnim kolima, gotovo 14 sati, uz kontrolne punktove.

Ovaj put stigao je sa potpuno drugačijom pričom – ali u grad koji vrlo dobro zna kako izgleda kada tragedija ostane u kolektivnom sećanju.

„Čast mi je što sam u Sarajevu, zato što je ovo festival koji okuplja izvrsne filmove i izvrsne profesionalce koji se bave filmom, ali i iz ličnog razloga. Godine 1995. došao sam da prikažem film ‘Pre kišu’ na prvom sarajevskom festivalu. Došli smo kolima iz Splita, bio je to put od 14 sati sa kontrolnim punktovima“, rekao je Mančevski.

„Bilo je veoma čudno iskustvo prikazati film koji nije o Bosni, nije o jugoslovenskim ratovima, ali i jeste. I bilo je veoma čudno iskustvo gledati ga sa publikom u Sarajevu. Sad, 31 godinu kasnije, evo nas opet. Film koji opet govori o snažnim emocijama, o boli. I veoma mi je drago što sam tu.“

„Dobri ljudi“ počinje gotovo suprotno od onoga što gledalac očekuje. Na ekranu su polja, pejzaž Makedonije, kadar iz vazduha koji deluje gotovo nestvarno lepo. Nema požara, nema dima, nema panike.

A onda boje počinju da nestaju.

Film ulazi u prostor sećanja kroz lica ljudi koji su preživeli tragediju, kroz roditelje koji su izgubili decu i kroz one koji su u noći požara ulazili u klub kako bi pokušali da izvuku druge.

Među njima su i Aleksandar Nikolov i Ana Vučeva, mladi ljudi iz Kočana koji su preživeli požar i čija svedočenja gledamo u filmu. Njih dvoje bili su i na sceni nakon projekcije, zajedno sa ekipom filma, dok su sećanja koja su upravo čuli sa platna još bila sveža.

Mančevski kaže........

© Danas