Maks Veber je tvrdio da sudbinu našeg vremena karakteriše racionalizacija, intelektualizacija i oslobađanje od sveta iluzija. Kada jedna osoba živi u iluziji to zovemo ludilom, kada su u pitanju milioni to zovemo religijom.

Bio je potreban jedan vek da pola čovečanstva shvati da se nauka (marksizam) mora odvojiti od ideologije i da je gvozdeni determinizam naučnog socijalizma samo predlog, opcija ili teorija, a ne dogma, zakon ili sudbina. Milenijum smo potrošili, a još uvek ne možemo nauku odvojiti od katekizma. Epohalni uspeh bila je politička emancipacija građanstva, sekularizacija države i proterivanje religije iz državno-javnog u privatno pravo.

Strah od smrti je kolevka svake religije, ona je uzdah i krik potlačenog i uplašenog čoveka. Vremenom je ta organizacija koja prodaje nevidljivi proizvod postala negde paradržavni, a negde naddržavni element koji ne odustaje da značajno utiče na društvene i kulturne procese. Kako je nauka obesmišljavala religijske fantazmagorije i razvejavala njene toksične magle, čovek je bežao sve dalje od mitologije stvarnosti, a sve više dovodio u pitanje stvarnost mita.

Srbi baštine folklornu vrstu religioznosti. Eruptivni izlivi pobožnosti prisutni su samo za velike verske praznike koji se pretvaraju u vašare, neretko u bizarne bahanalije. Šta god de se Hristu desilo Srbi to proslave hranom, pićem, muzikom i pucnjavom.

Decenijama unazad Srpska pravoslavna crkva je institucija od najvećeg poverenja ne samo verujućeg naroda. Kakav je kvalitet i dubina tog poverenja, nema pouzdanog dokaza, ali Srbi tvrde da kada izgube sve, kada su ostavljeni od svih, kad nemaju kome – imaju svoju crkvu. Lepo je nositi u sebi osećaj da te kroz životne bure prati sigurnosna mreža koja te čuva od dubina ambisa.

Ali, ta mreža nije samo spasonosna, već je i, kao i svaka mreža, stvorena da čoveka zarobi, ulovi i izvuče iz prirodne sredine. Današnji ribolovci više ne liče na svetog........

© Danas