Kako god se bude okončala pobuna studenata, a nikako se neće okončati na zadovoljstvo vlasti, niti u dogledno vreme, ona je iznela na videlo dana duboko i (nespokojem potisnuto) široko i duboko nepoverenje prema vlastima.

Vlast može da uvede „mir“ strahovladom, ali, osim kod onih zavisnih (finansijski ili psihički), ona, kod masa koje su izgubile poverenje u nju, poverenje neće dobiti nazad. Takva situacija može da dovede do stanja sistemske neslobode i latentne represije dugog trajanja. Poverenja opet neće biti.

Besplatnom ekskurzijom za ćake, sendvičem i sitnom parom, za one koji su pristali da budu jeftina roba, se samo obelodanjuje njihovo poverenje u – autobuse, sendviče i sitne pare. Dobro, vlast može, u takvim uslovima, da komotno sebi kaže: „Poverenje ili nepoverenje, nije bitno, sve dok je énarod’ miran i dok možemo nesmetano da ga haračimo.“

Ali, mir se ne može ni predvideti ni planirati. Što više život bude neugodan, a već je mnogim slojevima nepodnošljivo egzistencijalno neugodan, može se desiti ultimativni odgovor nezadovoljstva. E, to se više ne može kontrolisati. Osim – ultimativnog nasilja.

Budući, da je vlast bezidejna, nemaštovita, da liči na sasušeni panj u parlogu, jedino što je u njoj vrlo živo to je instinkt za zgrtanje, ždranje i preživljavanje. To je opasno. No, na instinktima ne počiva niti jedna, makar malo uređena, država. Otuda strepnja i strah na srednjim i nižim spratovima vlasti i zavisnog stanovništva. Strah od toga da ne budu viđeni kao sukrivci opšte tragedije. A, jesu suodgovorni. Ali, i ta je masa i sebi samoj nepredvidljiva. Instinktivno, vlast to oseća i sve........

© Danas