Identitetski posmatrano retko koja zemlja je koristila fudbal da ubedi sebe (ne druge, kao recimo Alžir) da je zaista država. Ako govorimo o Južnoj Africi, nisam siguran da bi istorijski tako mogli da je nazovemo. Ona je pre svega teritorija sukoba (oko dijamanata, zlata, političkog uticaja, svejedno). Zato nije neobično što igra pokušava da zaleči prošlost, da bude nekakav painkiller podeljenog društva.

Determinišući činilac je aparthejd, zločin koji će i dalje jedan deo tumačiti na svoj način, Fudbal ne može u takvim zemljama da bude ogledalo društva, pre želja. Različita sećanja, različiti, dijametralno suprotni heroji ne mogu da se okupe oko vatre, čak ni plamena budućnosti jer polazna tačka pobija jedna drugu.

Ovde bi u nekom drugom tekstu išle krupne reči o pomiriteljskoj moći fudbala, probaću od toga da se uzdržim. Možda to nije utopija, ali i neoprezna želja ume da odvede na krivi put, mada niko neće zabraniti snove. Ni čoveku, ni društvu.

Aparthejd nije bio samo rasizam, već mnogo više. To je institucionalni okvir kojim država određuje vrednost čoveka, stoga više liči na nacizam. Ili, ako tako hoćete, podela zakonom, ne osećajem, ili običajem, kako je tvrdila licemerna FIFA i njen tadašnji predsednik Stenli........

© Sportske