U sjajnom dokumentarcu iz 1972. godine slovačkog režisera Dušana Hanaka, „Slike starog sveta“, pred kamerom se ređaju stari, zaboravljeni, siromašni ljudi, teških, poneki tragičnih sudbina. Jedan od njih, dok ga gledamo kako, zapušten i musav, čuva kravu, čisti štalu, pretovara balegu i pod lupom čita novinske članke koje vadi iz njedara, pripoveda o letu na Mesec, stepenima rakete, prvoj i drugoj kosmičkoj brzini, lunarnom modulu. Zainteresovao se za sve to, kaže, nakon Gagarinovog leta u svemir. Film je bio zabranjen u Čehoslovačkoj, i nakon što sam ga video 1990. ili 1991. godine u pratećem programu Festa posvećenom upravo zabranjenim filmovima, razmišljao sam šta je bio razlog za zabranu. I jedino što mi je palo na pamet bila je upravo ta strašna diskrepancija između Sovjeta i Amerikanaca koji lete u svemir i unesrećenih ljudi u Čehoslovačkoj, na zemlji, i u blatu.

O čemu bi neki sličan pastir sa planine u Srbiji, do koga vodi blatnjavi put, mogao danas da pripoveda? O visokosofisticiranim tehnologijama u skladu, ili žestokom sukobu, sa brigom za ekologiju, klimu, opstanak životinjskih vrsta, ali i ljudi? Dok se njegovi zemljaci, malo niže, u selu, brinu da li će asfalt pokriti blato i na internetu se oduševljavaju romantičarskim mitovima koji kao ideal prikazuju okupljanje oko „srpskih ognjišta“ iz ruralnih krajeva iz 18. ili 19. veka, ne mnogo različitih od onih iz neolita kakva viđamo na arheološkim nalazištima. I kakvo možda na pojati ima pastir do koga vodi neasfaltirani lokalni put. Obećati kanalizaciju u predizbornoj kampanji u Srbiji je poput predviđanja da će uskoro početi izgradnja ljudske kolonije ili naučne stanice na površini Meseca. Film o takvom pastiru nemamo, istina, proskribovane režisere imamo, a (još) imamo i izbore i izborne kampanje.

A asfalt naš nasušni, jedan je od glavnih učesnika svake izborne kampanje, bilo da meštane treba pridobiti da za vlast koja........

© Peščanik